PrijemPortalFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
Delite | 
 

 Ivo Andric - Prokleta avlija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:11 pm



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:17 pm

Zima je, sneg zameo sve do kucnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom išcezlo je i malo groblje na kom samo najviši krstovi vrhom vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide tragovi uske staze kroz celac sneg; staza je proprcena juce za vreme fra-Petrovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prtine širi se u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju raskvašene ilovace, i sve to izgleda kao sveža rana u opštoj belini koja se proteže do unedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba još uvek punog snega. Sve se to vidi sa prozora fra-Petrove celije. Belina spoljnjeg sveta tu se meša sa
dremljivom senkom koja vlada u celiji, a tišina dobro druguje sa tihim šumom njegovih mnogobrojnih casovnika koji još rade, dok su se neki, nenavijeni, vec zaustavili. Tišinu remeti jedino prigušena prepirka dvojice fratara koji u susednoj praznoj celiji sastavljaju inventar stvari koje su ostale iza fra-Petra.
Stari fratar Mijo Josic gundja nešto nerazumljivo. To je odjek njegovih davnašnjih prepirki sa pokojnim fra-Petrom, koji je kao "cuven sahacija, puškar i mekanik" strasno sabirao svakakav alat, trošeci na njega manastirske novce, ljubomorno ga cuvao od svakoga.
Zatim glasno grdi mladog fra-Rastislava, koji predlaže da se naloži pec i da se popis ne vrši u hladnoj sobi.
- Jadna ti mladost! Svi ste vi mladi takvi, zimljivi kao hanumice. Treba ti topla soba! Kao da je malo loženo i potrošeno ove zime!
Tu se starac valjda priseti da time cini prekor pokojniku, nad kojim se još ni zemlja nije slegla, i zacuta, ali odmah nastavi da kara mladica.
- Kažem ja uvijek: nisi ti Rastislav, nego Raspislav! Ni ime ti, bolan, na dobro ne sluti.
Dok su se fratri zvali fra-Marko, fra-Mijo, fra-Ivo - i bio je dobri vakat, a vi sada uzimate neka imena iz romana, odakle li, te fra Rastislav, te fra Vojislav, te fra Branimir. Tako nam i jest.
Mladi fratar odmahuje rukom na te dosetke i prekore koje je sto puta cuo i koje ce morati još bogzna dokle slušati. A posao se nastavlja. Ljudi koji popisuju zaostavštinu iza pokojnika koji je još pre dva dana bio tu, živ kao što su i oni sada, imaju neki narocit izgled. Oni su predstavnici pobednickog života koji ide
svojim putem, za svojim potrebama. Nisu to lepi pobednici. Sva im je zasluga u tom što su
nadživeli pokojnika. I kad ih covek ovako sa strane posmatra, izgledaju mu pomalo kao otimaci, ali otimaci kojima je osigurana nekažnjivost i koji znaju da se sopstvenik ne može vratiti ni iznenaditi ih na poslu. Nisu sasvim to, ali po necem na to podsecaju.
- Piši dalje - cuje se opori glas starog fratra - piši:
"Jedna kliješta velika, kreševska. Jedna.”
I sve tako redom, alatka po alatka, a na kraju svake recenice zapisani predmet tupo jekne, bacen na gomilu grubo ispreturanog alata, koji leži na malom hrastovom strugu pokojnog fra-Petra.
Kad ih covek tako gleda i sluša, sve se u njemu i nehotice okrece od života ka smrti, od onih koji broje i prisvajaju ka onom koji je sve izgubio i kome više ništa i ne treba, jer ni njega nema. Sve do pre tri dana na tom poširokom minderluku sa koga je vec nestalo dušeka i prostirke a ostale samo gole daske, ležao je ili cak sedeo fra Petar i pricao. I sada, dok gleda
njegov grob u snegu, mladic u stvari misli na njegova pricanja. I sve bi hteo, i po treci i po cetvrti put, da kaže kako je lepo umeo da prica. Ali to se ne može kazati. Poslednjih nedelja mnogo i cesto je pricao o svome nekadašnjem boravku u Carigradu. To je bilo davno. Zbog svojih teških i zamršenih poslova fratri su poslali u Stambol fra-Tadiju Ostojica, eksdefinitora, eksgvardijana ("Sav bijaše od nekih eksova!"), coveka spora i dostojanstvena i zaljubljenog u tu svoju sporost i svoje dostojanstvo. Taj je znao da govori
turski (sporo i dostojanstveno), ali ne i da cita i piše. Stoga su mu za pratioca dali fra-Petra kao coveka vešta turskom pismu. Nepunu godinu dana su ostali u Carigradu, potrošili su sve što su poneli, još se zadužili, i ništa svršili nisu. Sve zbog nezgode koja je zadesila fra-Petra ni kriva ni dužna, ludim
sticajem okolnosti, u mutnom vremenu kad vlast prestane da razaznaje pravog od krivog. Nekako ubrzo po njihovom dolasku desilo se da je policija uhvatila neko pismo
upuceno austrijskom internunciju u Carigradu. To je bila opširna predstavka o stanju crkve u Albaniji, o proganjanju sveštenika i vernika. Pismonoša je uspeo da pobegne. Kako u to vreme nije bilo drugih fratara koji su iz tih krajeva stigli u Carigrad, turska policija je po nekoj svojoj logici uhapsila fra-Petra. Dva meseca je ostao u zatvoru "pod istragom" a da ga niko nije cestito saslušao. O ta dva meseca, provedena u stambolskom istražnom zatvoru, fra Petar je pricao više i lepše nego o svemu ostalom. Pricao je na prekide, u odlomcima, kako može da prica teško bolestan covek koji se trudi da sabesedniku ne pokaže ni svoje fizicke bolove ni svoju cestu misao na blisku smrt. Ti odlomci se nisu uvek nastavljali tacno i redovno jedan na drugi.
Cesto bi, nastavljajuci pricanje, ponavljao ono što je vec jednom rekao, a cesto bi opet otišao napred, preskocivši dobar deo vremena. Pricao je kao covek za kog vreme nema više znacenja i koji stoga ni u tudjem životu ne pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku važnost. Njegova prica mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se
vraca unazad, da se posle svršetka dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme i
stvarni, stvarno i zauvek utvrdjeni tok dogadjaja.
Naravno da je pri takvom nacinu pricanja ostalo dosta praznina i neobjašnjenih mesta, a mladicu je bilo nezgodno da prekida pricanje, da se vraca na njih i postavlja pitanja. Najbolje je ipak pustiti coveka da prica slobodno.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:40 pm

I
To je citava varošica od zatvorenika i stražara koju Levantinci i mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznatija pod imenom Prokleta avlija, kako je zove narod a pogotovu svi oni koji sa njom imaju ma kakve veze. Tu dolazi i tuda prolazi sve što se svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu, po krivici ili pod sumnjom krivice, a krivice ovde ima zaista mnogo i svakojake, i sumnja ide daleko i zahvata u širinu i u dubinu. Jer, carigradska policija se drži osveštanog nacela da je lakše nevina coveka pustiti iz avlije nego za krivcem tragati po carigradskim budžacima. Tu se vrši veliko i
sporo odabiranje pohapšenih. Jedni se ispituju za suenje, drugi tu odleže svoju kratkotrajnu
kaznu ili, ako se baš vidi da nisu krivi, bivaju pušteni, treci se upucuju u progonstvo u
udaljene krajeve. A to je i veliki rezervoar iz kog policija probira lažne svedoke, "mamce" i
provokatore za svoje potrebe. - Tako Avlija neprestano rešeta šarenu gomilu svojih stanovnika, i, uvek puna, stalno se puni i prazni. Tu ima sitnih i krupnih prestupnika, od decaka koji je ukrao sa tezge grozd ili smokvu do svetskih varalica i opasnih obijaca; ima nevinih i nabeenih, maloumnih i izgubljenih, ili
omaškom dovedenih ljudi iz Carigrada i iz cele zemlje. Pretežnu vecinu sacinjavaju carigradski apsenici, pravi izbor najgoreg od najgoreg što gamiže po carigradskim
pristaništima i trgovima ili se zavlaci po jazbinama na periferiji grada. Obijaci, secikese, kockari od zanata; krupne varalice i ucenjivaci; sirotinja koja krade i vara da bi živela; pijanice, vesela braca koja zaboravljaju da popijeno plate ili mehanski razbijaci i ukoljice; bledi i potuljeni jadnici koji od opojnih droga traže ono što od života nisu mogli da dobiju i
zato uživaju hašiš, puše ili jedu opijum, i ne zaustavljaju se ni pred cim, samo da bi došli do
otrova bez kog ne mogu; nepopravljivi porocni starci i nepopravljivo porokom upropašceni mladici; ljudi sa svakojakim izvitoperenim nagonima i navikama koje ne kriju i ne ulepšavaju nego ih cesto izlažu svetu na vidik, a i kad ih kriju sakriti ih ne mogu, jer progovaraju na svakom koraku kroz njihova dela.
Ima višestrukih ubica i takvih koji su vec nekoliko puta bežali sa robije i zbog toga su okovani vec ovde, pre suda, i osude, oni izazivacki zvekecu svojim okovima, psujuci besno i gvožde i onog ko je lance izumeo. Tu pristižu i svi oni koji su upuceni po kazni, kao prognanici, iz zapadnih pokrajina, i ovde se rešava njihova sudbina: ili se, pomocu carigradskih veza i zaštitnika, oslobadjaju i vracaju kuci ili bivaju upuceni u mesto svoga zatocenja u Maloj Aziji ili Africi. To su takozvani "prolaznici", obicno stariji, u svom kraju ugledniji ljudi, predstavnici pojedinih vera
ili grupa, zapleteni u trvenja i sukobe tamo negde u svojoj zemlji i optuženi od vlasti ili oklevetani od svojih protivnika kao politicki krivci ili buntovnici. Oni donose pune sanduke i bisage odela i stvari, i s mukom se brane od carigradskih šatrovaca sa kojima moraju da dele celiju. Zabrinuti i povuceni, drže se po strani koliko god mogu. Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada, gradjenih i dogradjivanih u toku mnogih godina, povezanih visokim zidom, zatvaraju ogromno, izduženo i strmo dvorište posve nepravilna oblika. Samo ispred zgrade u kojoj su cuvari i kancelarije uprave ima malo kaldrme; sve ostalo je siva i tvrda ugažena zemlja iz koje trava ne stiže ni da nikne, toliko je ljudi od jutra do mraka gazi. A dva-tri uboga i malokrvna drveta, rasturena samo sredinom
dvorišta, uvek izranjavljena i oguljena, žive mucenickim životom, izvan godišnjih doba. To
džombasto i prostrano dvorište lici preko dana na vašarište raznih rasa i naroda. A nocu se sva
ta gomila sateruje u celije, sve po petnaest, dvadeset i trideset njih u jednu. I tu se produžuje
bucan i šarolik život. Mirne noci su retke.
Okorele carigradske propalice, koje se ne boje stražara i ne zarezuju nikog, pevaju bestidne pesme i dovikuju sramotne ponude svojim dilberima u susednim celijama. Nevidljivi ljudi se svadjaju zbog mesta i loga; dozivaju u pomoc pokradeni. Neki škripe zubima u snu i
uzdišu, neki krkljaju i hrcu kao zaklani. Velika celija živi tada samo zvukom, kao džungla u tami. Cas se javi neobicno kliktanje, cas uzdasi, cas, kao recitativ, dve-tri otegnute reci iz pesme, tužna i jalova zamena svakojakih culnih želja, cas nerazumljivi glasovi, grleni i teški. I spolja dopire lupa, jer dvostruka starinska kapija koja se otvara i zatvara sa škripom i
grmljavinom prima ili istura nocu ljude pojedince ili u skupovima. Nocu se odvode osudjeni na izdržavanje kazne ili u progonstvo. A cesto posle neke velike tuce u pristaništu dovode zapenušene, rašcupane i okrvavljene ljude, još vruce od gneva, od alkohola i od primljenih i
datih udaraca. Oni reže jedan na drugog, prete, i gledaju, ako mogu, da udare protivnika još jednom, izmedju užurbanih stražara. A kad ih razdvoje i pozatvaraju, oni se još dugo ne smiruju, nego se iz celije u celiju dozivaju teškim pretnjama i psovkama.
Kad svane dan, zdravom i cistom coveku biva nešto lakše. Samo malo lakše. Sav taj svet povrvi iz zagušljivih celija na prostranu avliju i tu se, na suncu, trebi od gamadi, previja rane ili produžuje sa grubim šalama i beskonacnim, oštrim prepirkama i mracnim
obracunavanjima. Stvaraju se tihi ili glasni krugovi. Svaki takav krug ima svoje središte. To je neka grupica kockara ili šaljivcina, ili je to jedan jedini covek koji tiho peva ili recituje masne i smešne pesmice, ili je neko naivno pricalo ili zanesen manijak sa kojim oni iz kruga jevtino i drsko teraju šalu.
Fra Petar pridje ponekom od njih i sluša i gleda malo poizdalje. ("Sva je sreca te sam u civilu i niko ne zna ko sam i šta sam!")
Tu, pored njegove zgrade stvara se, u senci, svakog jutra tanak krug oko nekog Zaima. To je omalen i pognut covek bojažljiva izgleda, koji govori tiho ali sigurno i oduševljeno, a govori uvek o sebi i kazuje sve samo u krupnim potezima. Prica uvek o istoj stvari i toliko je
uvelicava i umnožava da bi trebalo bar sto pedeset godina života da jedan covek sve to doživi.
Sunce se tek pomolilo, a razgovor vec tece.
- Bogami si ti video sveta, Zaimaga.
- Jesam, ali šta mi to vredi kad sam, evo, postradao i kad su ljudi pogani i ne daju živeti
ispravnom coveku. A jesam prošao mnoga mesta i svuda mi je dobro bilo i ljudi me poštovali i priznavali, a i ja sam se vladao kako treba i sa svakim lepo i pošteno umeo.
Gleda zatim cutke preda se, kao da cita neki podsetnik, i pocinje kao da nastavlja gde je prekinuo.
- U Adapazaru sam zaimao i oženio se. Dobru i pametnu sam ženu imao. Ljudi su me mnogo poštovali i moja bojadžijska radnja bila je prva u varoši.
- Pa što ne ostade tamo?
- Eh, što! avo me nagovori te uzeh još jednu ženu. I od tog dana sve krenu naopako.
Jest me zadovoljila prvih dana. To moram da kažem. Ali cud što je imala! Ništa što se zavadila sa mojom prvom ženom i što mi je od kuce napravila pakao, nego zade tako po varoši, pa što kažu: u jednoj ruci slama a u drugoj vatra. Gde dodje, tu svadju i omrazu stvara.
Dva bi oka, što kažu, u glavi zavadila. Braca moje prve žene stadoše da me gone. Omrznu svet na mene. I ja, videvši da gubim ugled i mušteriju, i da cu i glavu izgubiti ako tako dalje podje, rasprodam potajno i budzašto ono robe i zlata pa krenem opet u svet.
- Ih, brate! Šteta! - kaže neko zabrinuto.
Zaim tužno njiše glavom kao da samo on zna kolika je to šteta.
- E, moj bežanovicu, što ti nisi najurio tog svog otrova, nego ti da bežiš, pored tolikog svoga dobra! - kaže promuklim glasom atletski razvijen covek iz kruga.
- ,,Najurio, najurio"! Nije to tako lako. Da ti znaš kakva je to žena bila. Ne možeš da se odlepiš od nje a vidiš da te nestaje.
- Ah, šta! Najurio bih ja nju pa sve da joj je sunce meu nogama a mesec na trbuhu.
To opet govori onaj atlet i ljutito odlazi iz kruga, odmahujuci rukom.
- Ah, šta tu žena, žena! Kad ugasiš svecu, svaka je jednaka.
A mali covek prica dalje kako je otišao cak u Trapezunt i tu se oženio imucnom udovicom.
- Pazila me je kao oci u glavi. Tu što sam poživeo cetiri godine u svakom dobru! Ali, moja nesreca, razboli se i umre žena, a ja od žalosti ne mognem tu ostati, nego opet rasprodam sve i krenem u svet. Radio sam svuda i svuda su me cenili i voleli zbog mojih
zlatnih ruku. Do Soluna sam došao. I tu se oženio
- Opet!
- Cetiri ja zanata znam i jedanaest puta sam se ženio.
- Ah, ah! Pa šta bi? - pitaju iz kruga.
- Šta bi? Izvaraše me Civuti, njena rodbina. Danas da naplatim samo polovinu onoga što mi duguju, bio bih bogat covek. I lako bih se oslobodio potvore i izbavio odavde. A "potvora" je u tom što je optužen da je rasturao lažan novac. Što je najgore, to nije
prvi put da je pod takvom optužbom. To je kod njega kao neka bolest. Cim se izvuce ispod jedne optužbe ili odleži robiju, on se odmah laca takvog posla ili nekog drugog krivotvorenja, i kako je nespretan, odmah ga uhvate. A pri tom ne prestaje da sanja (i laže) o srecnoj ženidbi i "cetiri svoja krasna zanata". Sad strepi od teške kazne, ako se stvar dokaže, i opija se i
zavarava lažima, polulažima i poluistinama koje povazdan prica dokonim ljudima spremnim na podsmeh. Cim se razidje jedan krug, on lunja po dvorištu kao ukleta duša, prilazi drugom krugu. Sa nekim pogrebnim i placevnim izrazom na licu on sluša šale od kojih se drugi smeju gromko i neodoljivo, Sluša sve što se prica; dugo, skromno i strpljivo ceka priliku. I kad mu
se ucini podesan trenutak, on upada mehanicki. Neko pomene neku zemlju, na primer Egipat. Zaim ga prekida sa gotovom pricom.
- Imao sam ja ženu Misirku. Bila je starija od mene, i pazila me, majka rodjena ne bi mogla bolje. Dve godine smo lepo živeli. I ugled sam uživao u gradjanstvu. Ali šta ceš? Jednog dana ...
I opet dodje neka prica o nekoj izmišljenoj zemlji i bracnoj nezgodi, koju jedni slušaju uz podrugljive upadice, dok drugi odlaze vec na pocetku, odmahujuci rukom i ne štedeci jadnog Zaima.
- Ovo mu je osamnaesta.
- Do vidjenja! Javite kad svrši pricu.
Ali ta prica manijaka i neizlecivog falsifikatora Zaima koji mašta o mirnom životu sa savršenom ženom, gubi se brzo u zaglušnoj vici iz susedne gomile u kojoj je planula svadja sa psovkama kakvih nema medju ljudima u svetu izvan Avlije. Sam položaj Proklete avlije bio je cudan, kao sracunat na mucenje i vece stradanje
zatvorenika. (I fra-Petar se cesto vracao na to, nastojeci da ga opiše.) Iz Avlije se ne vidi ništa
od grada ni od pristaništa i napuštenog arsenala na obali ispod nje. Samo nebo, veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti, u daljini nešto malo od zelene azijske obale s druge strane nevidljivog mora, i tek poneki vršak nepoznate džamije ili džinovskog kiparisa iza zida. Sve neodredjeno, bezimeno, i tudje. Tako covek stranac ima stalno osecanje da je negde na nekom
avolskom ostrvu, izvan svega što je dotada znacilo za njega život, a bez nade da ce ga skoro ugledati. A zatvorenici koji su iz Carigrada kažnjeni su pored svih drugih nevolja još i time što ne vide i ne cuju ništa od svog grada; u njemu su, a kao da su sto konaka daleko od njega; i ta prividna daljina muci ih isto kao stvarna. Zbog svega toga Avlija brzo a neosetno savije
coveka i potcini ga sebi, tako da stane da se gubi. Zaboravlja ono što je bilo i sve manje misli
na ono što ce biti, pa mu se i prošlost i buducnost slegnu u jednu jedinu sadašnjicu, u neobicni
i strašni život Proklete avlije. A kad se desi da se nebo naoblaci i stane da duva mlak i nezdrav južni vetar, koji donosi zadah morske truleži, gradske necistoce i smrada iz nevidljivih pristaništa, onda život u celijama i na dvorištu postaje zaista nepodnošljiv. Mucan zadah ne dolazi samo iz pristaništa
nego udara iz svih zgrada i predmeta; izgleda da sva zemlja koju je pritisla Prokleta avlija lagano truli i pušta neku vonju koja coveka truje, da mu zalogaj grkne i život omrzne. Huji vetar i kao nevidljiva bolest pada po svima. I mirni ljudi se usplahire i pocinju u nerazumljivoj razdraženosti da se ljutito krecu, tražeci kavge. Teški sami sebi, apsenici izazivaju svoje
sapatnike ili stražare koji su u tim danima i sami razdražljivi i kivni na sve. Živci se zatežu od
bola ili naglo popuštaju u opasnim praskanjima i bezumnim postupcima. Iskrsavaju oštri, bezrazložni sukobi, nastaju i za samu Prokletu avliju neobicni ispadi. I dok jedni tako besne i sukobljavaju se sa svakim, dotle drugi, stariji i povuceni ljudi, cuce satima, odvojeni, i objašnjavaju se sa svojim nevidljivim protivnicima necujnim šapatom ili samo grimasama i slabim pokretima ruke i glave. Izgledaju avetinjski. U tim casovima opšteg uzbudjenja ludilo, kao zaraza i hitar plamen, ide od sobe do sobe,
od coveka do coveka, i prenosi se sa ljudi na životinje i mrtve stvari. Uznemire se i psi i macke. Ucestano i strelovito stanu da tkaju od zida do zida krupni pacovi. Ljudi treskaju vratima i lupaju kašikama u limene sudove. Predmeti sami ispadaju iz ruku. Na mahove se sve utiša od opšte, bolesne iznemoglosti. A odmah zatim u nekim zatvorenim celijama, sa prvim
mrakom, nastane takva opšta vika da sva avlija trepti i odjekuje. Njima se redovno pridruže i druge celije svojom vikom. Tada izgleda da sve što u Prokletoj avliji ima glasa urla i vice svom snagom, u bolesnoj nadi da bi, negde na vrhuncu ove buke, sve ovo moglo poprskati i raspasti se, i svršiti na neki nacin, jednom zauvek. U takvim casovima cela ta Prokleta avlija jeci i trešti kao ogromna decja cegrtaljka u
džinovskoj ruci, a ljudi u njoj poigravaju, grce se, sudaraju medju sobom i biju o zidove kao zmija u toj cegrtaljci. Nadzornik i njegovi ljudi znaju dobro to dejstvo trule i opasne jugovine, izbegavaju
sukobe koliko god je mogucno, jer i sami zaraženi i nervozni, cuvaju kapiju, pojacavaju straže
i - cekaju da jugo prestane. Oni znaju dobro, iz iskustva, da bi svaki pokušaj da se "uspostavi
red" bio i opasan i nemoguc, jer nit' ima koga da to izvrši niti bi iko poslušao. A kad zdravi
severni vetrovi zaista nadvladaju jugo i kad se malo razvedri, sunce ograne i vazduh procisti,
apsenici se u gomilama raspu veselo po dvorištu, suncaju se i šale i smeju, kao prezdraveli
bolesnici ili spaseni brodolomnici, a sve što je bilo za ona dva-tri luda dana predaje se lako
zaboravu. Ne može niko niceg da se seti, sve i da hoce.
Upravnik ove cudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karadjoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno olicenje.
Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih covek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se vec u zrelim godinama i imao je svega jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali narocito muziku i svaku igru. Do cetrnaeste godine decak je dobro ucio i izgledalo je da ce poci ocevim stopama, ali tada je njegova živost pocela da se pretvara u bes,
a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Decak je brzo stao da se menja, cak i fizicki. Naglo se raskrupnjao i neprirodno ugojio. Njegove umne, smedje oci stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i poceo da se druži sa kafanskim sviracima i madjionicarima, sa kockarima, pijancima i pušacima opijuma. Sam nije imao nekog narocitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku ili pice, ali ga je privlacio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto
kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, obicnih sudbina, ustaljenih navika i
redovnih obaveza.
Bujan i još neiskusan, mladic je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeci svoj ugled i svoja poznanstva sa ljudima na položaju, narocito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. "Je li moguce da moj sin obija kuce,
pljacka trgovce i otima devojke?" - pitao se ocajan otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovarao mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima licno, ali gde god se te stvari dešavaju, možeš biti siguran da ceš i njega tu negde u blizini naci. A ako ga ovako ostavimo, zagazice i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko
rešenje. I upravnik gradske policije našao je "rešenje", koje je smatrao kao jedino moguce,
dakle najbolje: da mladica koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog coveka, koji je bio vec zauzeo svoje mesto medu kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnosan stambolijski policajac.
Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo ocekivati, u radu protiv svoga nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijance, secikese, krijumcare, nesrecnike i dokonjake iz tamnih
kvartova Stambola. Radio je sa strašcu, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa
poznavanjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštacka mreža se pojacava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle
desetak godina za pomocnika upravnika ovog velikog "prihvatilišta". A kad je stari upravnik
umro od srcane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je pocela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, vec dvadesetu godinu.
Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je krut, klasicni nacin upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin a na
njene stanovnike kao na opasne i teško izlecive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizickom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inace, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izadju iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.
Novi upravnik je celim svojim stavom i svim postupcima stao odmah da primenjuje drugaciji nacin.
Vec prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu ocinsku kucu u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je licilo na zapušteno ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je
odeljeno senovitom raslinom sa šumom plemenitih drveta i citavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, medju starim drvetima, sagradio lepu kucu, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zašticena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuca je imala veliko preimucstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i cistoci, to je bio drugi svet, na hiljadu
milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezan sa njom. Služeci se prekim,
samo njemu pristupacnim puteljcima Karadjoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuce, neopaženo uci u Avliju. (Tako se nikad nije tacno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogucnošcu cesto koristio. Nadzirao je
licno i zatvorenike i njihove cuvare. I poznajuci gotovo svakog od zatocenika, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da "zna kako diše Avlija". A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitnicku ili prestupnicku dušu u
njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tudjoj
krivici, A isto tako, i još bolje, poznavao je svakog cuvara i njegove dobre i rdjave, javne i skrivene osobine i sklonosti. Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao u najužoj vezi
sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.
Od samog pocetka Karadjoz je "radio iznutra". Po tom svom neobicnom nacinu rada on je bio i mnogo gori, teži i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji i covecniji od ranijih upravnika. Od beskrajnog i neshvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobicni odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo
kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj
Karaozovoj igri, koja je bila potpuno licna, puna neocekivanih i smelih obrta i smicalica,
vrlo cesto u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim obicajima i navikama. Vec prve godine on je stekao svoj nadimak Karadjoz. I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozornica i stalna gluma Karadjozovog života. Rano pregojen, kosmat i tamne puti, on je rano i ostareo, bar na izgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari coveka. Sa svih svojih sto oka težine, on je, kad bi zatrebalo, bio živ i brz kao lasica, a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu.
Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih ociju krila se uvek budna pažnja i avolski nemirna i dovitljiva misao. Na tom licu tamno-maslinaste boje nije nikad niko video osmeh, ni onda kad bi se celo Karadjozovo telo treslo od teškog unutrašnjeg smeha. To lice je moglo da se steže i rasteže, menja i preobražava, od izraza krajnjeg gnušanja i strašne pretnje do dubokog razumevanja i iskrenog saucešca. Igra ociju u tom licu bila je jedna od velikih
Karadjozovih veština. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se izmedju sastavljenih trepavica osecao pažljiv i kao secivo oštar pogled. A desno oko bilo je širom otvoreno, krupno. Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor; moglo je da izadje do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuce u nju. Ono je napadalo, izazivalo, zbunjivalo žrtvu, prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli, nada i planova. Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo cas strašan cas smešan izgled groteskne maske.
U svojim razgovorima o Karadjozu apsenici su, pretresajuci svaku pojedinost na njemu,
govorili narocito mnogo i cesto o tim njegovim ocima. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo
oko, drugi opet da baš na ono desno, iskolaceno, ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu
mogli složiti u tome, ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih ociju i izbegavali ga,
ako je ikako moguce bilo. Niceg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog cinovnika nije bilo na Karadjozu ni
u njegovom govoru i kretanju. U svakom pojedinom slucaju, sa svakim osumnjicenim licem on je igrao narocitu igru, bez stida i obzira, bez poštovanja drugog coveka i sebe sama. Radio je uvek neocekivano, kao po nekom nadahnucu. Upadao je u razno doba dana i noci i prilazio pojedincu ili citavoj grupi apsenika.
- Phi, phi, phi, phiii!
Izgovarao je te svoje slogove u razlicitim visinama i intonacijama, svaki put drukcije, a uvek tako kao da se cudi i gnuša i nad tim covekom i nad samim sobom i nad "stvari" koja je medu njima.
- Šta je? Ti još ovde cmaviš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?
Tako je razgovor pocinjao, ali se nikad nije moglo znati kakav ce dalji njegov tok biti. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti, sa teškim pretnjama koje su cesto bile samo pretnje, ali od kojih se svaka mogla tog istog casa pretvoriti u strašnu stvarnost. Mogla su to biti uporna, opasna i neodoljiva nagovaranja, ali i bezdušne lakrdije
bez vidljivog smisla i cilja. Ako pritešnjen i izmucen covek, želeci da se oslobodi bar za trenutak Karadjozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plac uverava o svojoj nevinosti,
Karadjoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po celu.
- Šta veliš ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu covece. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sediš ovde dok ne pronadjem negde nekog nevinog, takvog
kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i cuti!
I Karadjoz, obilazeci dalje Avliju, u pratnji nekolicine cuvara, nastavlja svoju igru, sad vec samo sebe radi, vice da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.
- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slucajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rdjavo. Svaki,
dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dodje, taj je kriv, ili se makar ocešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog coveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad nece ni doci,
jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam,
krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.
Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludacku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva cujno trepti nešto kao suzan
grc i žaljenje što je sve to tako. A onaj "nevini" sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karadjoz više ne pogleda.
Desi se da za koju nedelju iza ovog slucaja dodju u grupi ugledni rodjaci nekog bogatog mladica koji je uhvacen zajedno sa svojim rdjavim društvom, da mole Karadjoza da ga pusti jer je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se neceg prisetio, zamisli se i uozbilji, oba oka za trenutak sklopi, tako da mu se lice oduži i izmeni izraz, nagne se uctivo ka moliocima,
utanji glas.
- Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin?
- Jesmo, dakako da smo rekli, ali...
- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine a puštaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv, morace da ostane ovde.
Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku, ocekujuci da se Karadjoz nasmeje i okrene stvar na šalu. I sami se pomalo smeškaju. Ali on ostaje neumoljiv ozbiljan, hladan i uctiv. I tako ih otpremi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. Pricaju stvar medju prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramenima i odmahuju rukom,
kao ljudi koji tvrdoglavo veruju da u Karadjozu sedi i iz njega govori sam avo, i to ne jedan.
Ali Karadjoz ce možda vec sutradan, prelazeci avliju, presresti onog prvog "nevinog" i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. Prici ce mu naglo, uneti mu se u lice gledajuci kao da ce ga proždreti.
- Phi! Šta ti misliš, dokle ceš ovde da smrdiš? Kao da nema dosta smrada i bez tebe.
Odmah da se gubiš odavde, jesi li cuo? Kupi prnje i da te moje oci više ne vide, jer cu narediti da te prebiju kao macku. U prvi mah skamenjen od iznenadjenja, covek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajuci ono svojih sitnica da se cuvari i apsenici otimaju o njih.
U svojoj "igri" Karadjoz je mogao sate da provede sa covekom optuženim za neku kradju ili utaju, za silovanje, tešku povredu ili ubistvo, da se benavi, da urla ili šapuce, da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili coveka od srca i razumevanja, sve naizmenice i sve sa istom iskrenošcu i ubedljivošcu. Ponekad se rvao sa takvim covekom ili grlio, bio ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oci: "Priznaj, jadi te ne znali! Priznaj, i spasi glavu, jer videceš da ceš
krepati na mukama. Priznaj!"
A kad postigne cilj, izvuce priznanje i dobije podatke o saucesnicima ili o mestu na kom je skriven ukraden novac, on samo otare dlan o dlan, kao covek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta onoga koji je priznao, nego mu cesto svojim iskazom
pomaže i olakšava. Nerazumljiva je bila ta njegova beskonacna i cudna igra, ali on, u stvari, kao da nije
verovao nikad nikome, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tacka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojni osude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. I on je to priznanje tražio, lovio, cedio ga iz coveka sa ocajnickim naporom, kao da se bori za svoj rodjeni život i razmršava svoje nerazmršljive racune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom. Ta igra je izgleda u vecini slucajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna, toliko je bila zamršena i izvitoperena, a u stvari je bila dobro i trezno sracunata i redovno postizavala svoj
cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine, bila je uvek nova i rasla sama iz sebe, tako da je zbunjivala i najiskusnije, okorele i ceste goste Proklete avlije. Ponekad je postojala nerazumljiva i onima koji vec godinama rade sa Karadjozom. O njoj su išle price po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad necovecni i suludi, a ponekad opet neuracunljivo
blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.
Zbog svega toga žalbe na Karadjoza bile su ceste i raznovrsne; cak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja; veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na kraju, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je Karadjoz upravnik na svoju ruku, cudan i samovoljan, ali su isto tako znali da nije lako naci coveka koji bi se tako dan i noc nosio sa
celim jednim svetom lopova, skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. I Karadjoz je ostajao i dalje na svom mestu, da upravlja Prokletom avlijom na svoj nacin.
Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, racunajuci tu i svet iz Proklete avlije. Tu je Karadjoz oduvek bio stalni predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizickih napadanja. (Opsovati svakom prilikom Karadjozu cerku, to je ustaljeni davnašnji obicaj u Avliji.)
Svi oni, omadjijani, prate i tumace svaki Karadjozov korak i pogled, svaku rec; strepe od njega,
izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepricavaju njegove podvige. Svi su oni navikli na Karadjoza, srodili se na svoj nacin sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad vec mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još najbolji
ovaj i ovakav. Njegov nacin rada cudovišan je i ponekad za pojedine starešine, ali u tom nacinu postoji uvek mogucnost iznenadjenja, u rdjavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta vecite lutrije i stalne neizvesnosti za apsenika. Od toga im sve, pa i sam Karadjoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. Sav taj prestonicki svet poroka i nereda smatrao je Karadjoz svojim; on je bio njihov "krmak", "stenica i krvopija", "pas i pasji sin", ali njihov. Takav je Latifaga, zvani Karadjoz. Možda bi bolje bilo kazati da je takav bio, jer i on je vec prilicno ostareo i otežao, i izgubio dosta od nekadašnje revnosti i zamorio se, izgleda, da
iznenauje i zaprepašcuje Avliju svojom maštom i dovitljivošcu, duhovitim i cudljivim postupcima, i solomonskim presudama. Sad više sedi tamo na zdravoj i lepoj strani ovog brega, kod svoje lepe kuce u kojoj je poženio sinove i iz koje je poudavao kceri.
Samo s vremena na vreme javio bi se u njemu stari Karadjoz, i on bi pred zadivljenom i sujeverno uplašenom Avlijom izvodio neki od svojih velikih podviga, kao pre desetak-petnaest godina.
Sa cudnom mešavinom divljenja i ogorcenja, koja se i posle toliko godina osecala u tonu i reci fra Petar je opširno pricao kako je "stari zlikovac" na njegove oci izvlacio priznanje iz nekih Jermena, pohapšenih zbog pronevere u državnoj kovnici metalnog novca.
Iz kovnice je polagano ali stalno nestajao dragocen metal. Najposle, stvar je došla i do samog sultana, koji je u svom gnevu zapretio da ce najtežim kaznama kazniti visoke cinovnike, ako kradje ne prestanu a krivci ne budu pronadjeni i državi šteta naknadjena. Tada je uplašena vlast poapsila nekoliko neposrednih krivaca iz kovnice, a zatim citavu jednu bogatu i
razgranatu jermensku trgovacku porodicu, jer su konci istrage vodili u njihove radnje. Osam muških odraslih clanova te porodice dovedeno je u Prokletu avliju. Tu su ti crnomanjasti i ugojeni ljudi udesili svoj život kako bogati ljudi pod svim uslovima mogu i umeju da ga
udese. Dovucene su citave gomile nameštaja i prostirke, donošena im je svakodnevno obilna hrana. Niko ih nije dirao ni ispitivao. I kad je vec izgledalo da ce se cela stvar na tome i svršiti, ostareli Karadjoz je izveo jedan od svojih podviga iz mladih godina.
Jednog jutra, dok je glava te porodice, prestareli, sipljivi i pregojeni Kirkor sedeo u avliji, na maloj klupici, u jednoj udubini apsanskog zida, odjednom se pojavio upravnik i seo pored njega na klupicu na kojoj je jedva bilo mesta za jednog. Ne govoreci ništa, on je celom svojom težinom sve više pritiskivao uza zid Kirkora koji je i inace teško disao. Kad ga je
sasvim saterao u kameni ugao, rekao mu je tihim ali strašnim glasom, bez uvoda:
- Slušaj, stvar je krupna (carsko je u pitanju!) i ima da se reši odmah, jer ce visoki
cinovnici, nevini ljudi, pogubiti glave zbog vas. Ti si Jermenin, znaci lukav i pronicljiv, a ja vredim bar za tri Jermenina. Pa hajde da nas cetvorica tražimo izlaz iz ove zapetljane i vrlo opasne gužve. Ono nekoliko uhvacenih kradljivaca ljudi su od ništa. Oni štetu naknaditi ne mogu. Platice glavom. Ali vi ste jataci. Kupovali ste kradeno budzašto. Još možete spasti
glave i otkupiti se. Znam da ti nisi kriv, nego neko od tvojih. Ali doklegod se pokradeno ne nadje i ne vrati u carsku aznu, ti si taj. Nego hajde da to ucinimo, jer inace, dina mi i amana, spašce to meso sa tebe u mukama i nece ga ostati ni onoliko koliko ga ima na decaku od deset godina.
Stari Jermenin, pritešnjen, nije mogao da uhvati daha ni da kaže rec. Karadjoz mu je šapatom govorio dalje. Prvo je rekao ogromnu sumu koju porodica treba da plati državi. Od te brojke trgovcu se zamracio vid i javio ropac u grlu. Ali Karadjoz ga je i dalje pritiskivao uza
zid.
- Ništa, ništa. Šteta je sigurno velika, ako nije i veca od toga, a to je otprilike cetvrtina
celokupnog pokretnog imetka. Kako vi o svome imetku dajete uvek lažne podatke, bar za cetiri puta manje nego što jeste, to je u stvari samo šesnaestina. Poslušaj me i vrati. Tako stvar može da legne. A ne vratiš li . . .
Karadjoz je tada izneo trgovcu, koji ga je slušao sklopljenih ociju i ubrzana daha, ceo svoj djavolski plan. U njihovim kucama javila su se poslednjih dana dva slucajna oboljenja. Sumnja se da bi mogla biti kuga. Treba to samo objaviti i svi ce oni, od najmladjeg do najstarijeg, biti zatvoreni u jermensku bolnicu za okužene. Tu ih se bar polovina može stvarno zaraziti i pomreti. Naci ce se ljudi, spolja ili iz posluge, koji ce im za to vreme upadati u napuštene kuce i radnje i pokrasti i ono što se vidi i ono što je skriveno. A zatim, nastupice sve ono dalje što biva sa
okuženim i njihovim kucama i imanjem. I govoreci to pritiskivao je uza zid gotovo obeznanjenog Jermenina koji je pokušavao da nešto kaže, da šišteci, kolutajuci ocima traži malo vremena i slobodna prostora, da bi
promislio, da bi se dogovorio sa svojima, ali Karadjoz mu nije ostavljao ni jedno ni drugo, ponavljajuci strašnim šapatom da sve mora biti rešeno u ovom trenutku i na ovoj klupici.Mnogobrojni apsenici, koji se, kao uvek, pred Karadjozom bili povukli u svoje celije ili u najudaljenije uglove Avlije, nisu ništa od svega toga mogli da vide ili cuju. Osecali su samo
da se izmedju starog Kirkora i Karadjoza tamo u onom udubljenju vrši težak obracun. Posle dugog išcekivanja videli su kako upravnik odlazi u nadzornikovu kancelariju iznad kapije, i kako Kirkor posrcuci i zastajkujuci u bunilu tetura put soba u kojima su bili njegovi. Otud se jedno vreme mogla cuti prepirka i graja - ogorceni i uzaludni otpor mlaih clanova porodice, a zatim je odjednom i to utihnulo. Stari Kirkor je izmedju dvojice najstarijih sinova koji su ga
pridržavali otišao do nadzornika, da se dogovore o nacinu isplate. U toku iducih nekoliko dana pušteni su svi, sve po dvojica-trojica odjednom. Nedeljama je Avlija pricala o tome kako je Karadjoz isterao tešku globu od Kirkora, ponavljajuci sve sa pojedinostima koje su samo njih dvojica mogli da znaju, a koje su apsenici na cudesan nacin saznavali ili sami dodavali i kitili. Cesto je fra Petar pricao o Karadjozu, uvek sa pomešanim osecanjem ogorcenja, gnušanja i neke vrste nehoticnog divljenja, sa cudjenjem koje ni samo sebe ne shvata, ali i sa željom i potrebom da što bolje recima prikaže sliku toga cudovišta, kako bi postala jasna i
onome koji sluša i kako bi joj se i on cudio. I stalno se bar ponekom ironicnom reci vracao na njega, kao da oseca da sa njim nije gotov. Ali pricao je isto tako živo i sa pojedinostima i o životu Avlije kao celine i o
zanimljivim, smešnim, žalosnim, poremecenim pojedincima ljudima u njoj; oni su mu bili bliži i bolje poznati nego razbojnici, ubojice i mracni zlikovci kojih se klonio koliko je mogao.
Pa ipak, sve to kao da nije bilo najvažnije ni zauzimalo najviše mesta u fra-Petrovim secanjima na Prokletu avliju o kojoj je, u poslednjim danima svoga života, toliko pricao mladicu pored sebe.


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:44 pm

II
Kao uvek, u svakom zlu, prvi dani u Prokletoj avliji bili su najgori i najteži. Narocito su
noci bile nepodnošljive. Da bi se koliko-toliko zaštitio od tuca, svaa i ružnih nocnih prizora,
fra Petar je izabrao jedan zabacen kut prostrane celije, iza velikog provaljenog odžaka, i tu se
sklonio sa ono malo stvari što je poneo sa sobom. Tu su vec bila dva graanina iz Bugarske,
takoe ,,prolazni" i predodreeni za progonstvo. Fra-Petra su primili bez mnogo reci, ali
dobro. Svakako su bili zadovoljni da to mesto zauzme ovaj mirni graanski odeven covek iz
Bosne o kom nisu ništa drugo znali ni pitali, ali su pogaali da je "prolazni" kao i oni i da mu
je teško kao i njima u ovoj ružnoj i opasnoj gužvi.
Ocigledno imucni ljudi, oni su, koliko se moglo razabrati, bili žrtve neke pobune koja je
nastala u njihovom kraju zbog preteranih poreza i nameta i necovecnog njihovog nacina
uterivanja. Više kao neka vrsta talaca. Ali o svojoj krivici nisu govorili. Bili su brižni i
uplašeni ali na njihovim licima nije se ni to videlo. Ništa. Sve je u njima i na njima bilo od
uzdržanosti i opreza. Uvek opasani, obuveni i potpuno odeveni, kako ih poziv na polazak ne
bi zatekao nespremne. (Dok ovi carigradski sitni i krupni apsenici smatraju Prokletu avliju
kao deo svog života, i tako se i ponašaju, dotle ova dvojica stvarno i ne žive, nego samo tu
borave i traju, a život im je ostao tamo u Bugarskoj. Sad cekaju rešenje. Živece, ako im uspe
da se vrate, a dok su daleko od svoga i svojih, nema života. I ne treba im. Takvi su svi
"prolazni".) Iz celije je izlazio uvek samo jedan od njih dvojice, i to samo retko i na koji
trenutak, dok bi drugi ostajao na asuri, pored stvari. Ponajviše su sedeli ili ležali, nemi i bez
pokreta. Pogled nisu dizali bez potrebe. Jeli su malo, pa i to kriomice, i pili samo vodu,
zakrecuci se i pri tom u stranu. Ni s kim nisu razgovarali i cudili se i tiho negodovali što fra
Petar prisustvuje u dvorištu apsenickim šalama i pricanjima, pa i sam razgovara sa ponekim
od njih. A svakako su tražili od njega da ne puši u mraku jer to privlaci neželjene goste.
Pa ipak, posle nekoliko dana dobili su gosta koji se odmah pretvorio u suseda. Našao se
još neko koga je privukao taj ugao urednih, mirnih i povucenih ljudi "prolaznika".
Misleci o njemu, docnije, mnogo puta, fra Petar nije mogao nikako da se tacno seti ni
sata kad je došao, ni kako je došao, tražeci malo mesta, ni šta je pri tom rekao. - Kod ljudi koji
nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obicno zaboravljamo; izgleda
nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od svega toga u secanju
iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.
U prvom sutonu nad njim je nagnuta silueta visokog, pognutog, na izgled mladog
coveka sa cebetom preko jedne i sa kožnom torbom u drugoj ruci. Brzi, kosi pogledi koje su
dvojica Bugara izmenjali prvo izmeu sebe a zatim obojica sa fra-Petrom. Strelovit ali
nedvosmislen izraz negodovanja, opreza i odbojne solidarnosti: Turcin! Pridošlica se smestio
bez nameštanja, gotovo bez pokreta; dah mu se nije cuo. A kad god bi se te noci probudio
(nema toga ko se ovde cesto i mnogo ne budi), fra Petar bi po necem osetio da i "novi" pored
njega ne spava.
Probudivši se u svitanje, fra Petar je pri bledoj svetlosti zore, koja je tamo napolju
morala biti raskošna, okrenuo pogled na desnu stranu, gde je sinoc zanocio Turcin pridošlica.
Prvo što je ugledao bila je nevelika, u žutu kožu povezana knjiga. Jako i toplo osecanje
radosti prostrujalo mu je celim telom; nešto od izgubljenog, ljudskog i pravog sveta koji je
ostao daleko iza ovih zidova, lepo ali nesigurno kao snovienje. Trepnuo je ocima, ali knjiga
je stajala na mestu i bila zaista - knjiga. Tek tada je pošao dalje pogledom i video da je ta
knjiga na krilu coveka koji samo napola leži a napola sedi, naslonjen na svoj kovcežic. To je
onaj sinocnji. Pored njega putnicka torba od svetle, raene kože, pod njim mrko cebe, sjajno i
vec na pogled toplo i meko kao tanko, skupoceno krzno. Po svom poreklu i vaspitanju, u
skucenim granicama svojih posve skromnih potreba, fra Petar nikad nije mnogo mislio o
vrednosti i obliku stvari oko sebe, niti im je pridavao neku važnost, ali ovo nije mogao da ne
primeti. Nikad nije video predmete obicne, svakodnevne upotrebe tako vešto izraene i od
tako fine materije; i da je ostao u Bosni i da nije zlim slucajem zapao u ovu Avliju, on ne bi
znao ni mogao verovati da zaista postoje.
Pogled je išao dalje. Lice tog coveka bilo je novo iznenaenje. Lice mladica, meko,
malo podbulo, belo i bledo onim sobnim bledilom, drukcije od svega što se ovde moglo
ocekivati, obraslo u riu, pahuljastu bradu od desetak dana i oborene, nešto svetlije brkove.
Isticali su se veliki, bolesnicki i poput uboja tamni koluti iz kojih su, sjajne od vlage i vatre,
gledale modre oci. Fra-Petru, koji je u svom veku video mnogo bolesnika svake vrste, doe
odjednom sve to poznato. Ne te, ali takve oci on je vec gledao. Ima takvih ljudi koji se neceg
plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da
privuku i zadrže tui pogled, u želji da ga vežu za svoje oci i da mu tako ne dopuste da ide
dalje i da razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odecu na njima. Mladic je
netremice, ispitivacki ali mirno gledao u fratrovo otvoreno, široko lice sa gustim, crnim
brkovima i jako razmaknutim, krupnim, smeim ocima mirna pogleda.
Razgovor je poceo sam od sebe. A to su i najbolji razgovori. Najpre nešto kao pozdrav,
retke neodreene reci koje se traže i u dodiru ispituju. To je bilo dovoljno fra-Petru da uvidi
da Turcin nije ohol ni odbojan kao što bi mogao da bude. Uzdržljiv jeste, ali na neki drugi
nacin.
Tako su se to dopodne nekoliko puta sretali i razdvajali. I svaki put bi izgovorili po
nekoliko beznacajnih reci. Takvi su tamnicki razgovori, pocinju sporo i sa oklevanjem, a
zatim se, ne nalazeci nove hrane, gase lako i brzo u nepoverljivom cutanju u kom svaki od
sabesednika ispituje i ono što je rekao i ono što je cuo.
Oko rucka su izgubili jedan drugog iz vida. Tek posle podne su nastavili razgovor.
Utvrdili su da obojica citaju italijanski. Izmenili su po koju rec i na tom jeziku. Više kao u
šali. A ipak, to ih je nekako ograivalo od ovog sveta oko njih i približavalo meu sobom.
Razgovarali su o raznim gradovima i krajevima sveta, zatim o knjigama, ali kako nisu citali
iste knjige, razgovor je zapeo. Kazali su i svoja imena. Mladic se zvao Camil. Fra Petar je
rekao svoje, precutavši zvanje. Inace o sebi i o onom što ih je ovamo dovelo niko nije rekao ni
reci. Sve se kretalo u zatvorenim krugovima i na površini života. Narocito je uzdržljiv bio
mladi Turcin. Svojim tamnim i dubokim glasom i laganim klimanjem glave on je samo
potvrivao ono što je fra Petar govorio. A potvrivao je sve, bez razmišljanja. Sam nije
nijednu, ni najobicniju misao do kraja dorekao. Zastajao je cesto na sredini recenice. Pogled
mu je stalno bežao u daljinu.
Fra Petar je razgovarao življe. Bio je srecan što je našao ovog sabesednika, ali je u sebi
odmah pomislio: ja ovo razgovaram sa bolesnim covekom. Nije trebalo poznavati ljude ni
toliko koliko ih je on poznavao, da bi se izveo taj zakljucak.
- Da, da - govorio je mladi Turcin sa nekom pomalo zapadnjackom uctivošcu, ali to "da,
da" potvrivalo je više fra-Petru misao o njemu nego fra-Petrove izgovorene reci.
Pa i takvi kakvi su, ti razgovori su, izgleda, bili obojici zatvorenika prijatni i dragi kao
neocekivani darovi neceg što ovde najviše nedostaje; zbog toga su ih stalno obnavljali i posle
svakog prekida nastavljali.
Dvojica trgovaca gledala su ih sa skrivenim cuenjem i još bolje skrivenom sumnjom.
A kad je stalo da se mraci, mladi Turcin i fra Petar su vecerali zajedno. Vecerao je fra
Petar, jer mladic nije jeo ništa, žvacuci dugo i rasejano sve isti zalogaj. Neposredan i otvoren,
fra Petar mu je govorio:
- Camil efendijo, nemoj zameriti, ali ne valja ti što ne jedeš.
I uveravao ga je da covek u nevolji treba više da jede i da bude snažniji i vedriji nego
kad je u dobru.
- Da, da - odgovarao je mladic, ali ni posle toga nije jeo više nego dotad.
Sutradan su nastavili sa razgovorima koji su bili duži, življi i prirodniji. Vreme je
prolazilo lepše i brže se primaklo vece. Sa sumrakom razgovor je bivao sporiji i oskudniji.
Govorio je samo fra Petar. I ono rasejano ,,da, da" pocelo je da izostaje. Mladic se sve više
uvlacio u sebe i samo spuštanjem i dizanjem teških ocnih kapaka potvrivao sve, ne
ucestvujuci pravo ni u cem.
Po crvenkastoj svetlosti na nebu i na retkim vršcima kiparisa iza visokog zida videlo se
da sunce naglo zalazi tamo negde na drugoj strani nevidljivog grada. Jedno vreme i celo
dvorište bilo je puno rumenog odsjaja, ali se brzo praznilo kao nagnut, cetvrtast sud, i sve se
više punilo senkom prvog sutona.
Stražari su ugonili apsenike u celije, a oni su, kao neposlušno i raštrkano stado, bežali
ispred njih i sklanjali se u udaljene krajeve dvorišta. Nikom se nije napuštao dan ni odlazilo u
sparne sobe. Bilo je i vike i udaraca.
U tom trenutku do celije pred kojom su još sedeli fratar i mladic dotrcao je stražar
vicuci mladicevo ime. Za njim je na nekoliko koraka trcao drugi, vicuci isto, samo sa
pojacanom revnošcu. Tako je na svim ovakvim mestima ta sitna slušcad brza kad iza nje stoji
oštro nareenje viših, brza i na zlo i na dobro, vec prema tome kakve je prirode nareenje. U
ovom slucaju moralo je biti dobro. Sa pažnjom koja je ovde retka obojica su pozvali mladica
da odmah pree u drugu, za njega odreenu prostoriju. Pomagali su mu da sakupi stvari.
Videlo se da ide negde na bolje.
Mladic je bez mnogo cuenja i bez pitanja primio tu neocekivanu pažnju kao nareenje.
Pre polaska okrenuo se svome sabesedniku kao da ce mu kazati nešto svecano i prvi put jasno,
ali se samo osmehnuo i zanjihao glavom kao da pozdravlja iz daljine.
I bez reci oni su se oprostili kao dobri, stari poznanici.
Te noci fra Petar je dugo mislio o neobicnom Turcinu. Kao i jeste Turcin, i nije, ali
nesrecan covek je sigurno. Na mahove, kad bi se zaneo u polusan, cinilo mu se da je tu pored
njega, budan ali miran, sa svojom knjigom i svojim neobicnim, finim stvarima. U isto vreme
osecao je jasno da je otišao, da ga nema. I bilo mu je žao što je tako. A kad je uspeo da zaspi
pravim snom, koji je kod njega, dok je trajao, uvek bio dubok i tvrd, bez snova, bez svesti o
sebi i svetu oko sebe, potonuli su u tom snu i sused zdesna i misao na njega. Ali cim bi se u
toku noci probudio, javljalo se u njemu neko nejasno i davnašnje, ali živo osecanje duboke
žalosti iz mladalackih godina, kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da ostane sa
ravnodušnim tuim svetom sa kojim se po dužnosti živi i radi. A kad je svanulo, to nocno
talasanje snova i privida prestalo je, i na belom danu ostala je prosta istina: suseda zaista nije
bilo. Prazno mesto desno od sebe osecao je kao nelagodnost i narocitu muku u ovom životu
punom sitnih i krupnih muka i nelagodnosti. Levo od njega bila su dva trgovca, cutljivi i uvek
na polazak spremni ljudi.
Tek što se razdanilo, to prazno mesto je popunjeno. Zauzeo ga je mršav, tanak covek,
neobrijan i sav zapušten, crne, kovrdžave kose. Izvinjavao se govoreci brzo i mnogo. Ne bi
hteo nikom da smeta, kaže, ali ne može da izdrži neprijatnost onih meu kojima je dosad
ležao, i prisiljen je da potraži mirnije mesto, meu boljim ljudima. Spustio je svoj zembilj od
pletenog rogoza i nešto tanka i stara odela, i nastavio da govori.
Opširni i ceremoniozni uvodi nisu ovde u obicaju, ali ovaj je govorio o svemu, odmah,
kao da je meu starim sigurnim poznanicima. I videlo se da govori više zbog sebe, što ne
može drukcije, nego zbog onog što govori i onih kojima govori.
Dvojica trgovaca još su se više povukli u se i zbili jedan uz drugog. Ali fra Petar je i
slušao i gledao ovog neobicnog coveka i celim svojim držanjem, kako se cinilo, podsticao
njegovu govorljivost. (A u sebi je mislio: ja sam pomalo na mog amidžu, pokojnog fra-Rafu,
koji je svakog mogao da sasluša i podnese, i u šali uvek govorio: "Ja bih bez hljeba još
nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.") Covek je pricao.
Bio je Jevrejin iz Smirne. Tužno je izgledalo njegovo crno lice. Velik nos, krupne oci sa
žutom zakrvavljenom beonjacom. Tužan je izgledao ceo, i brižan i uplašen, ali njegova
potreba za govorom bila je veca i jaca od njegove nevolje i velikog straha. Kao da nastavlja
neki sinocni razgovor, on je fra-Petru, dok su izlazili iz celije u dvorište, govorio živim
polušapatom o sebi i svojim stradanjima.
- Em coveka opljackaju, em ga optuže i zatvore! I, molim vas, otkud mi spadamo
ovamo sa ovim ološem? Ja se pitam...
I nabrajao je šta se sve pita; a pitao se svašta. Pri tom se obzirao oko sebe bojažljivo, ali
nije prestajao da govori. "Ova njegova govorljivost i dovela ga je ovamo", mislio je fra Petar
u sebi, slušajuci vec samo na jedno uho zamorno i groznicavo pricanje ovog cudnog coveka,
kad on pomenu Camil efendijino ime.
- Juce sam video da se bio sklonio kraj vas, kraj pristojnih ljudi. Ali njemu su sada dali
sobu u takozvanom belom cardaku, tamo kraj kapije, gde spavaju cuvari i cinovnici i gde
ugledniji zatvorenici imaju odvojene celije i narocitu hranu. I jeste, molim vas, strašno. Zar je
onakav covek za ovog , ovog...
Fra Petar se prenu.
- Vi poznajete toga ... Camil efendiju?
- Ja? kako da ne! Vas ne poznajem, oprostite, našli smo se, eto... Ne poznajem vas, ali
vidim da ste covek od reda i casti, a meni je to... Vas ne, ali njega, njega da. Iz vienja, vrlo
dobro. Zna ga cela Smirna. Sve se u Smirni zna.
Još u toku prvog dana fra Petar je saznao mnogo o mladom Turcinu i njegovoj porodici,
pa i onom što ga je dovelo u ovu neobicnu kucu. Naravno, sve onako kako se od ovog Haima,
tako se zvao covek iz Smirne, moglo saznati. Sve ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a
nešto opet po tri puta ponovljeno, šareno, živo, ne uvek jasno, ali sa množinom svakojakih
pojedinosti. Jer ovaj covek, koji je morao da govori, nije nikada mogao samo o jednom
predmetu govoriti. Zastao bi za nekoliko trenutaka, zamislio se, tužno se mršteci, kao da ga to
i samog muci i kao da uvia da nije lepo što o svima, svašta i svuda govori, ali njegova
potreba da prica o tuim životima, narocito o životima onih koji su po društvenom položaju
viši ili po svojoj sudbini izuzetni, bila je jaca od svega.
Jedan od onih što celog života vode neki svoj bezizgledan i unapred izgubljen spor sa
ljudima i društvom iz kog su. U svojoj strasti da sve kaže i objasni, da sve greške i sva zlodela
ljudska otkrije i da zle izoblici a dobrima oda priznanje, on je išao mnogo dalje od onog što
obican, zdrav covek može da vidi i sazna. Prizore koji su se odigrali izmeu dvoje ljudi, bez
svedoka, on je znao da isprica do neverovatnih pojedinosti i sitnica. I nije samo opisivao ljude
o kojima prica nego je ulazio u njihove pomisli i želje, i to cesto i u one kojih ni sami nisu bili
svesni, a koje je on otkrivao. On je govorio iz njih. A imao je cudan dar da sa posve malom
promenom u glasu oponaša govor lica o kome je rec, i da bude cas valija, cas prosjak, cas
grcka lepotica; a posve neznatnim pokretima tela ili samo licnih mišica mogao je da prikaže u
potpunosti hod i držanje jednog coveka ili kretanje životinja ili cak i izgled mrtvih predmeta.
Na taj nacin Haim je žustro i mnogo pricao o velikim i bogatim jevrejskim, grckim, pa i
turskim porodicama iz Smirne, zadržavajuci se uvek na krupnim dogaajima i teškim
stvarima. A svako takvo pricanje završavao je cudnim povicima, gotovo kliktanjem: ,,E? A!",
što je trebalo da znaci otprilike: ,,Eto kakvih sve ima! A šta je moj ubogi život i moj slucaj
prema njima i njihovim zapletenim sudbinama!"
A tu gde se završavalo jedno, pocinjalo je drugo pricanje. Kraja nije bilo.
(Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, narocito o
stvarima koje ih se ne ticu neposredno, cak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o
brbljivcima i dosadnim pricalicama. A pri tom ne mislimo da ta judska, toliko ljudska i tako
cesta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuim dušama i mislima, o
drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad
videli niti cemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno
ili pismeno kazuju ono što su videli i culi, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo
malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena licnim strastima i potrebama, ili cak
netacna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuujemo i uporeujemo jedne s
drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimicno ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine
ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili citaju.)
Tako je mislio u sebi fra Petar, slušajuci opširno i zaobilazno pricanje Haimovo "o
Camil efendiji i njegovoj sudbini", koje je još više usporavao Haimov cudni oprez. Jer, pored
sve svoje živahnosti i vatrene potrebe za govorom, on je povremeno snižavao glas do
nerazgovetnosti i bacao ispitivacke poglede oko sebe, kao covek koga mnogi gone i koji u sve
sumnja.


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:45 pm

III
Camil je covek "mešane krvi", pricao je Haim, od oca Turcina i majke Grkinje. Majka
mu je bila cuvena grcka lepotica. Smirna, grad lepih Grkinja, nije videla takav stas, takvo
držanje i takve plave oci. Udali su je u sedamnaestoj godini za Grka, teškog bogataša. (Haim
pomenu neko dugacko grcko prezime, izgovarajuci ga kao što se izgovara ime neke opšte
poznate dinastije.) Imali su svega jedno dete, žensko. Kad je devojcici bilo osam godina,
bogat Grk je naprasno umro. Njegovi roaci su naskocili da prevare mladu udovicu i da
zakinu što više od imetka. Žena se branila. Zbog toga je putovala cak u Atinu, da spasava bar
tamošnje naslee. Kad se vracala brodom u Smirnu umrla joj je naprecac cerka. More je bilo
nemirno, brod plovio sporo, do Smirne je bilo daleko. Po propisima trebalo je da se leš
devojcice baci u more. A to su odlucno zahtevali i mornari koji su po nekom drevnom
mornarskom verovanju smatrali da leš na brodu donosi nesrecu, jer duša pokojnika vuce brod
na dno kao olovo. Izbezumljena od bola, majka se tome oduprla. Uporno je zahtevala da joj se
leš ostavi i da ga sahrani kad stigne u Smirnu, kako bi znala bar za grob svoga deteta. Kapetan
broda imao je veliku muku s njom. Našavši se u teškom položaju izmeu majcinog bola, kom
nije imao srca da se odupre, i strogog propisa, koji nije smeo da povredi, kapetan je sa prvim
oficirom broda smislio jednu varku. Dao je da se naprave dva jednaka mrtvacka sanduka. U
jedan je položen leš devojcice i mornari su ga potajno spustili u more, a drugi je, ispunjen
odgovarajucim teretom i tvrdo zakucan i zaliven, kapetan predao majci, kao da je popustio
njenim molbama. Kad su stigli u Smirnu, ona je iznela kovceg i sahranila ga na groblju.
Teško i dugo je žalila svoje dete i svakodnevno obilazila njegov grob. A kad je, s
vremenom, onako mlada i lepa, pocela bar donekle da zaboravlja svoj gubitak, desilo se nešto
neocekivano i strašno. Žena prvog oficira sa broda na kom je dete umrlo, saznala je od muža
tajnu o dobronamernoj prevari koju su izvršili na brodu sa telom umrle devojcice. Tu tajnu je
jednom prilikom poverila svojoj najboljoj drugarici. Posle neke ženske svae, ta drugarica je,
u svojoj gluposti i želji za osvetom, saopštila to drugima. Na nerazumljiv i nerazumljivo
svirep nacin stvar je došla do majke. Nesrecna žena je tek sada izludela od žalosti. Trcala je
na groblje, kopala noktima zemlju sa groba. Morali su silom da je odvode i da je zatvaraju, jer
je htela da skoci u more za cerkom. To je bilo pravo ludilo. Trebalo je nekoliko godina da
žena prezdravi od svoje nove žalosti. A potpuno ozdravila nije nikad.
Lepu i nesrecnu udovicu prosili su mnogi Grci, ali ona je sve redom odbijala, ogorcena
na svoje roake, pa i na sve sunarodnike. Tek posle nekoliko godina udala se, na opšte
iznenaenje, za jednog Turcina. Mnogo stariji od nje, bogat, ugledan i školovan covek, koji je
u mlaim godinama zauzimao visoke položaje u državnoj službi, taj Tahir-paša je živeo
povuceno, leti na imanju kraj Smirne, a zimi u svojoj velikoj kuci u gradu. Od svoje žene nije
tražio da promeni veru; samo se nije pokazivala na ulici otkrivena lica. Ipak je ta udaja
izazvala veliku uzbunu meu Grcima. A brak mlade Grkinje sa šezdesetogodišnjakom pašom
bio je, pored svih kletvi grckih žena i popova, ne samo srecan nego i plodan.
Za prve dve godine rodilo im se dvoje dece, prvo cerka, pa sin. Sin je bio snažan i rastao
dobro, ali cerka je bila slabunjava, a u petoj godini umrla je od nepoznate bolesti, posle
dvodnevnog bolovanja. Majka, koja se ni od one prve žalosti nije nikad potpuno oporavila,
pala je sada u tešku i neizlecivu melanholiju. U smrti i ove druge kceri tražila je i nalazila prst
nekih viših sila, osecala se prokletom i nedostojnom, zanemarila je potpuno i muža i sina.
Sušila se i topila naglo. A druge godine smrt je došla kao izbavljenje.
Decak, koji se zvao Camil, bio je lep (majcina lepota, samo u muškom vidu) i pametan i
dobro razvijen, prvi plivac medu drugovima i pobednik na svima rvanjima. Ali vrlo rano stao
je da zanemaruje igre svojih vršnjaka. Sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom
podržavao, nabavljao mu knjige i ucitelje, omogucavao putovanja. Cak je i španski jezik ucio
kod jednog starog sefarda, rabina u Smirni.
A kad je, jedne zime, umro i stari Tahir paša, mladic je ostao sam, sa znatnim imetkom,
bez iskustva i bliže rodbine. Veliki ugled Tahir pašin bio mu je zaštita. Nueno mu je da se
spremi za državnu službu, ali on je odbijao. Za razliku od svojih vršnjaka, on se nikad nije
otimao za žene i žensko društvo. Ali tog leta desilo se da je u prolazu, kroz ogradu jedne male
i bujne bašte, ugledao devojku Grkinju. Munjevita ljubav izmenila ga je potpuno. - Devojka je
bila kci malog grckog trgovca. Mladic je bio rešen da je uzme isto onako kao što je nekad
Tahir paša uzeo njegovu majku. Nudio je sve, nije postavljao nikakve uslove.
Devojka, koja ga je dva-tri puta videla, htela je svakako da pode za njega; našla je i
nacina da mu to poruci. Ali roditelji su bili odlucno protiv toga da daju kcer za Turcina, i to
takvog koji je roen od majke Grkinje. Sva grcka opština podržavala ih je u tome. Svima je
izgledalo da im to Tahir paša i mrtav, sad po drugi put, otima još jednu Grkinju. Otac
devojcin, inace ciftica sitan rastom i duhom, ponašao se kao covek koji je, u ludilu, odjednom
dobio nastup neke velicine, junaštva i želje za muceništvom. Šireci ruke kao da ga razapinju,
on je vikao pred svojim sunarodnicima: "Mali sam covek i po ugledu i po imetku, ali nisam
mali po veri svojoj i po strahu božjem. I volim život svoj izgubiti i kcer, koja mi je jedinica, u
more poslati, nego je dati za nevernika." I sve tako. Kao da su oni i ta njegova vera glavna
stvar, a cerka sporedna.
Trgovcica iz strme ulice nije, uostalom, to junaštvo mnogo stajalo. Nije mu se ni pružila
prilika da postane mucenik. Devojku su silom udali za Grka izvan Smirne, gluvo, bez svadbe,
krijuci mesto i dan odlaska. Bojali su se da je Camil ne otme, ali on se vec ranije povukao sa
primljenim udarcem. Tada je tek pravo i potpuno mogao da vidi ono što ranije, zanesen i
mlad, nije ni slutio: šta sve može da deli coveka od žene koju voli, i uopšte ljude jedne od
drugih.
Posle toga Camil je proveo dve godine na nekim studijama u Carigradu. Vratio se u
Smirnu izmenjen i mnogo stariji na izgled. I tu se našao usamljen. Od Grka ga je delilo sve a
sa Turcima vezivalo malo šta. Vršnjaci sa kojima je još pre nekoliko godina provodio vreme u
igri i zabavi bili su vec tui i daleki kao da su ljudi drugog naraštaja. Postao je covek koji živi
sa knjigama. Sa dvadeset i cetiri godine to je bio mlad i bogat osobenjak koji nije znao gde šta
ima ni kako se tim što ima raspolaže i upravlja. Putovao je po maloazijskoj obali, išao u
Egipat i na ostrvo Rod. Izbegavao je one kojima je po imenu i društvenom položaju pripadao,
i koji su poceli da ga smatraju otuenim, a družio se jedino sa ljudima od nauke, bez obzira na
to ko su i šta su po veri i poreklu.
A lanjske godine stali su po Smirni da kruže cudni glasovi, neodreeni i nejasni šapat da
su Tahirpašinom sinu knjige udarile u glavu i da sa njim nije dobro i nije sve u redu. Govorilo
se da je, proucavajuci istoriju turske carevine, "preucio" i, zamišljajuci da je u njemu duh
nekog nesrecnog princa, stao da veruje da je i sam neki nesueni sultan.
- E? A! - Prekinuo je Haim svoje kazivanje za trenutak, ne propuštajuci da istakne
kakva je ta varoš Smirna koja nije samo njega, Haima, oklevetala i doterala u ovaj zatvor
nego, eto, i takve ugledne i neporocne ljude kao što je ovaj Camil efendija. Ali je odmah
nastavio.
Kad kažem, nastavljao je Haim, da su glasovi stali da kruže po Smirni, ne treba,
naravno misliti da se to odnosi na celu mnogoljudnu varoš. Šta je Smirna? Kad pogledaš
odozgo sa one zaravni ispod Kadife Kale, izgleda ti da nema kraja. I jeste prostrana. Mnogo
kuca i mnogo naroda. Ali ako pravo uzmeš, to je stotinak porodica, pedesetak turskih i toliko
grckih, i ono malo više vlasti oko valije i komandanta pristaništa, svega hiljadu-dve duša. I to
je sve, jer to odlucuje o svemu i to nešto znaci, a ono ostalo radi i tegli, održava život sebi i
svojima. A onih stotinak porodica, ako se uvek i ne druže i ne viaju izmeu sebe, znaju jedni
o drugima sve, posmatraju se, mere, prate iz naraštaja u naraštaj. - I po ocu i po majci Camil
je pripadao toj manjini. Neobicna sud-bina njegove porodice i njegov neobican nacin života
privlacili su oduvek pažnju i izazivali radoznalost. A u Smirni se prica i prepricava i ogovara,
i u tome preteruje, kao svuda u svetu i još malo više od toga.
O Camilu, koji za poslednjih nekoliko godina nije uzimao ucešce u životu svojih
vršnjaka, gospodske i bogataške mladeži, govorilo se dosta, u njegovoj odsutnosti, i upravo
zbog te odsutnosti. Govorilo se o njegovim istorijskim studijama; neki sa cuenjem, neki sa
podsmehom.
Na jednoj terasi gde je desetak otmenih mladica pilo i pušilo sa isto toliko slobodnih
devojaka iz pristaništa, neko je pomenuo Camila, njegovu nesrecnu ljubav i njegov neobicni
nacin života. Jedan od njegovih drugova rekao je da Camil proucava do u sitnice vreme
Bajazita II, narocito život Džem-sultana, i da je zbog toga putovao u Egipat, na Rod i da se
sprema sada cak u Italiju i Francusku. Devojke su pitale ko je taj Džem-sultan, a taj mladic im
je objasnio da je to Bajazitov brat i protivnik, koji je podlegao u borbi oko prestola, pobegao
na Rod i predao se hrišcanskim vitezovima. Posle toga su ga tadašnji hrišcanski vladari držali
godinama u zatocenju, iskorišcavajuci ga stalno protiv osmanlijske carevine i zakonitog
sultana Bajazita. Tamo je negde i umro, a sultan Bajazit preneo je telo nesrecnog brata
odmetnika i sahranio ga u Brusi, gde i danas stoji njegovo turbe.
Tad se u razgovor umešao jedan vetrenjast mladic, jedan od onih što zbog bujne mašte i
nepromišljenog govora cesto škode i sebi i, još cešce, drugima.
- Camil se, posle svoje nesrecne ljubavi prema lepoj Grkinji, isto tako nesrecno zaljubio
u istoriju koju proucava. On je potajni Džem. Tako se drži i ponaša prema svemu i prima sve
oko sebe. I vec ga bivši drugovi, u razgovorima, sa podsmehom i žaljenjem, i ne nazivaju
drugacije do Džem-sultan.
Kad se tako pomene sultanovo ime, a pogotovu kakvi sporovi ili borbe u carskom
domu, pa ma i iz davne prošlosti, to nikad ne ostaje tu, u društvu u kom je pomenuto. Uvek se
nae ptica koja odleti i dojavi caru ili carskim ljudima da je izreceno njegovo ime, i ko ga je
izrekao, i kako. Tako se desilo da je nevina i skrovita Camilova strast kroz usta jednog calova
i uho jednog dostavljaca došla i do praga izmirskog valije, gde je naišla na sasvim drugi
prijem i dobila posve novo znacenje.
Valija izmirskog vilajeta bio je tada neki tvrd i revnostan cinovnik, tupoglav i bolesno
nepoverljiv covek, koji je i u snu strepeo da mu ne promakne neka politicka nepravilnost,
zavera ili tako nešto.
(Ali sva ta strogost i revnost u "politickim i državnim stvarima" nije ga sprecavala da
prima obilno mito od trgovaca i brodovlasnika. Zbog toga je izmirski kadija i rekao za njega
da je covek kratke pameti i dugih prstiju.)
Prvo što je valija pomislio slušajuci dostavu o Camilu, a što mladicu nije bilo ni na kraj
pameti, to je cinjenica da i sadašnji sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i kog drži u
zatoceništvu. Stvar opšte poznata, iako o njoj niko nikad ne govori. Ta slicnost ga je
uznemirila. A kad je upravo tih dana, povodom nekih sumnji i nemira u evropskom delu
Turske, upuceno iz Carigrada svima valijama oštro cirkularno pismo kojim se vlasti u celoj
zemlji opominju i pozivaju da pripaze bolje na mnogobrojne smutljivce i agitatore koji
nepozvani pretresaju državne poslove i usuuju se cak da i sultanovo ime blate, valija se, kao
i svaki rav cinovnik, osetio licno pogoenim. Izgledalo mu je jasno da ta opomena može
samo na njegov vilajet da se odnosi, a kako u vilajetu nema nijednog "slucaja"; to onda samo
na Camilov "slucaj".
Jedne noci zaptije su opkolile Camilovu kucu, izvršile premetacinu. Odneli su mu sve
knjige i rukopise, a njega zatocile u njegovoj roenoj kuci.
Kad je valija ugledao gomilu knjiga, i još na raznim jezicima, i množinu rukopisa i
beležaka, on se toliko zaprepastio i tako naljutio da je rešio da na svoju odgovornost uapsi
sopstvenika i pošalje ga, zajedno sa knjigama i hartijama, u Carigrad. Sam sebi nije umeo da
objasni zašto knjige, narocito strane knjige i u ovolikom broju, izazivaju u njemu takvu
mržnju i toliki gnev. Ali mržnja i gnev nisu ni tražili objašnjenja, nego su se uzajamno
podsticali i uzajamno rasli. Valija je bio uveren da nije pogrešio i da je udario po pravom
mestu.
Na vest o hapšenju Tahirpašinog sina uzbunili su se mnogi ugledni ljudi, narocito oni iz
uleme. Sam kadija, ucen, stariji covek i prijatelj Tahirpašin, licno je otišao do valije. Izneo mu
je ceo Camilov slucaj. Da je bez poroka, da svojim nacinom života može poslužiti kao primer
dobrog mladica i pravog muslimana, da je zbog nesrecne ljubavi pao u neki zanos i
melanholiju i sav se predao nauci i knjizi, ako je u tom možda preterao, da na to treba gledati
pre kao na bolest nego kao na neko ravo i zlonamerno delo, i da zaslužuje obzir i sažaljenje a
ne progon i kaznu. Cela stvar je ocigledno jedan veliki nesporazum. To cim se on bavi, to je
istorija, nauka, a od nauke ne može biti štete. - Ali sve se to razbijalo o glupost i nepoverenje
toga cinovnika.
- Necu ja, efendija, da lupam glavu o tom. Ja istoriju, ili kako se to zove, ne znam. A
bolje bi, cini mi se, bilo i po njega da je ne zna ni on i da ne ispituje mnogo šta je koji sultan
nekad radio, nego da sluša ono što ovaj sadašnji zapoveda.
- Za to je nauka, to su knjige! - upao je ogorceno kadija koji je iz iskustva znao kako
štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ogranicenosti
neograniceno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tacnost svakog svog suda i zakljucka.
- E, znaci, ne valjaju mu knjige. Džem-sultan! Pretendent! Otimanje o presto! - Rec je
pala, a kad rec poe jednom, ona se više ne zaustavlja, nego ide dalje i usput raste i menja se.
Nisam ja bio povod za te reci, nego on; nek on i odgovara za njih.
- Ama, iznesu cesto na coveka i što nije! - opet pokušava kadija da brani mladica.
- Ako su ga nabedili i opanjakali, on nek se pere, pa ce se oprati. Ja niti citam knjige nit'
hocu da mislim za drugog. Nek svak misli za sebe. Što ja da strepim zbog njega? U mom
vilajetu svak treba da pazi šta radi i govori. Ja znam samo jedno: red i zakon.
Kadija je podigao glavu i pogledao ga oštro i prekorno.
- Pa, ja mislim, svi to branimo!
Ali se zahukatali covek nije dao smesti i zaustaviti.
- Da, red i zakon. A cija glava strci iznad toga, srubicu je, carske mi službe, pa da je
mog jedinca sina. Ja zanoktice jedne ovde ne trpim, pa ni u tu sumnjivu ucenost ovog mladog
efendije.
- Pa to bi moglo ovde da se raspravi i rašcisti.
- Ne, efendijo. Propis je propis, a propis tako ne nareuje, nego baš ovako. O carevima i
carskim poslovima je govorio, neka na carskom pragu i odgovara. Eno mu Stambol, pa nek
tamo objašnjava sve što je procitao i napisao i što je svetu o tom kazivao. Nek oni lupaju
glavu o tom. Ako je prav, nema šta da se boji.
I to je bilo sve. Stari kadija je gledao pred sobom toga valiju. Bezbrk, sitan i usukan
covek, slabotinja i nemocnik, pet para hleba ne može stati u njega, a toliko zla može da
pocini. Uvek sumnjicav i kiseo, od dve mogucnosti sklon uvek onoj goroj, a kad se, ovako, od
neceg uplaši, on postaje strašan. I kadiji je bilo jasno da ne vredi više govoriti sa ovim
valijom, koji ce uciniti što je naumio, nego da treba tražiti druge puteve kako da se mladicu
pomogne.
I Camil je upucen u Carigrad, pod sigurnom ali diskretnom pratnjom. (To je bio jedini
ustupak koji je valija ucinio kadiji.) A sa njim i njegove knjige i rukopisi, sve pod pecatom.
Cim su to saznali, kadija i drugi prijatelji poslali su svog coveka za njim, da u Carigradu
objasni stvar i pomogne nevinom mladicu. Kad je covek stigao u Carigrad, Camila su vec bili
uputili Latif efendiji da ga do saslušanja zadrži u pritvoru.
Tako je izgledala Camil efendijina istorija, onako kako je Haim mogao da je zna i vidi,
a kazana ovde ukratko, bez Haimovih ponavljanja i primedaba i mnogobrojnih "E? A!"


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:46 pm

IV
Karaoz je vazda zazirao od politickih okrivljenika. Više je voleo da se rve sa stotinom
sitnih i krupnih prestupnika iz obicnog kriminala nego da ima posla sa jednim politickim
krivcem. Naježio bi se kad bi samo cuo za njih. Trpeo ih je kod sebe, jer je tako moralo biti,
kao "prolazne", ali nikad nije hteo da se njima bavi; zaobilazio ih je kao okužene i nastojao da
se svega što je "politicko", ili što pod tim imenom do njega dolazi, otrese što pre. A kod ovog
apsenika koga su doveli iz Smirne sve je cudno: iz ugledne turske porodice, i sanduci knjiga i
rukopisa idu uz njega, i ne zna se pravo je li lud ili pametan. (A luaci, i sve ono što je u vezi
sa njima, ulivali su Karaozu sujeveran strah i nagonsku odvratnost.) Ali odbiti ga nije
mogao. Tako je Camil zatvoren u jednu od zajednickih celija, gde je kako smo videli, našao
svoje mesto za prva dva dana.
Vec drugog dana covek koga je poslao kadija iz Smirne izradio je kod više vlasti da se
Camil izdvoji i da mu se u Avliji da zasebna soba i pristojno izdržavanje, dok ne bude ispitan
i dok se ne vidi u cemu je stvar. I to je izvršeno.
Iducih dana fra Petar je obilazio veliko dvorište sporim korakom, kao da nešto traži ili
nekog ocekuje, i jednako prelazio pogledom prozore i doksate na zgradama unaokolo. S
vremena na vreme prilazio mu je Haim. On je vec bio napustio svoje mesto kraj fra-Petra i
dvojice trgovaca i izabrao drugo, još odvojenije. Kao razlog naveo je promaju. Ali vec posle
dva-tri dana priznao je fra-Petru u poverenju da sumnja u onu dvojicu trgovaca da su špijuni.
Fra Petar se nasmejao i odbio takvu pomisao. Pri tom se bolje zagledao u Haimovo mršavo
lice i prvi put primetio na njemu cudan i cudno usredsreen izraz kakav se vidi na licima ljudi
koji se u sebi rvu sa svojim pogrešnim mislima i uobraženim strahovima.
Posle dva dana Haim je opet, oborene glave, dodirujuci svojim dugim, šiljastim nosom
fra-Petrovo uho, šaputao o nekom drugom špijunu, i opominjao ga da se cuva.
- Proi se, Hajmo, toga i ne govori to nikome.
- Znate, ja to samo vama.
- Ama, nemoj nikom, pa ni meni. O tom se ne govori. - Branio se fra Petar kome je
Haimovo naglo i veliko poverenje bilo nelagodno.
I to se ponovilo nekoliko puta. Fra Petar se vec i navikao na to. Potapšao bi ga po
ramenu i umirivao, nastojeci uvek da razgovoru da šaljiv i bezazlen ton.
- Ama, koji? Je li onaj plavi, visoki? Zar ne vidiš bolan da je i sam polumrtav od straha i
da mu nije ni do cega? To je covek nevin kao jagnje, a ti se bez potrebe plašiš i sumnjiciš
ljude.
Haim bi se umirio za sat-dva, ali ne bi izdržao dugo i prilazio bi opet fra-Petru i uveravo
ga da samo u njega ima poverenje i nastavljao malopreašnji razgovor.
- Dobro, nije taj za koga sam pogrešno - recimo "pogrešno" - mislio da jeste, dobro, ali
jeste drugi za koga i ne slutiš da je. A koji je taj? Onaj što stoji pored kapije, gleda preda se i
pravi se kao da ga ništa ne zanima? Onaj što drsko zagleda svakog od glave do pete? Onaj
bezazleni i na izgled priglupi? Ili možda nije nijedan od njih, nego neki deseti? I pošto ni za
jednog od njih ne znaš da li je to, ali isto tako nisi siguran da nije, svaki od njih može to biti.
Svaki.
- Ostavi, Hajmo, vere ti, te besposlice - kaže fra Petar gubeci malko strpljenje.
- Ne, ne! Vi ste, uvaženi prijatelju, dobar covek, pa mislite da je svak dobar.
- Ama, misli dobro, pa ce dobro biti, Hajmo brate.
- He, dobro! Dobro? — šapuce Haim sa nevericom i polako odlazi oborene glave i
ukocena pogleda uprtog u zemlju.
A sutradan on je opet dolazio, vec u rano jutro, kao na ispovest. I kad bi se malo
oslobodio svoga straha, on ipak nije mogao da miruje. Tada bi svojim živim i uvek zbog
neceg razdraženim govorom pricao o nepravdi koja mu je cinjena i šteti koja mu je nanesena,
o ljudima i naravima u svom gradu. A fra Petar bi uvek iskoristio priliku i postavio mu
poneko pitanje o Camil efendiji. Haim nije nikad ostajao dužan odgovora. I o stvarima o
kojima je sve rekao on je mogao još da govori dugo i opširno, sa mnogo novih i verodostojnih
pojedinosti. Sve je to fra Petar slušao pažljivo, posmatrajuci Haimovo mršavo lice i visoko
celo. Koža na tom celu bila je tako zategnuta i tanka da se ispod nje nazirao svaki i najmanji
prevoj i ceo sklop ceonih kostiju, a kosa koja je u cudnim cupercima okruživala to celo bila je
nezdravo ukovrcena i suva kao da je negde u korenu sažiže nevidljiv plamen.
A kad bi, posle svojih pricanja, Haim odlazio, pognut i brižan, fra Petar ga je ispracao
dugim, sažaljivim pogledom.
Prošla su dva dana a Camil se nije javljao ni navracao. Haim, koji je, pored svoje licne
muke, stizao odnekud sve da sazna ili bar da nasluti, objašnjavao je stvar tako da mladica sad
sigurno ispituju, a da za to vreme ne puštaju okrivljenika u dvorište, da ne bi došao ni sa kim
u dodir. Kad završe ispitivanje i upute celi predmet sudu, pocece opet da ga puštaju na šetnju.
Sve je znao i sve predviao (iako ne sve uvek tacno) ovaj Haim iz Smirne. U ovom
slucaju predvideo je dobro.
Toga jutra, fra Petar je sedeo na kamenu i, zamišljen, napola slušao ludu prepirku i graju
koja je do njega dopirala sa dve strane i prelamala se i mešala u njegovom sluhu.
Levo od njega stvorio se tanak i malen krug od nekoliko kockara. Meu sobom rešavaju
stari kockarski spor, a ovo je kao neki sud. Ljudi su mracni, a govor stvaran, suv i tvrd.
- Ti, da vratiš coveku pare - kaže tankim ali strašnim glasom jedan dugonja koji je
ocigledno neki kockarski starešina.
- Ovo cu mu vratiti! - vice ljutito onizak, jak covek zapaljenih ociju, i odmera desnom
rukom od šake do lakta.
- Eto kakav je! Još ranio coveka, i umalo ga nije ubio - upadaju glasovi sa strane.
- A što da ga ne ubijem?
- Ima robija, ej!
- Neka ima! Ubicu ga cim izaem, i odležacu ga na jednoj strani.
Dižu se glasovi negodovanja, ispod kojih se jedva naslucuje glas visokog coveka,
nepokolebljiv i pun pretnje.
- Da vratiš pare! Cuješ li?
Graja koja dolazi iz kruga sa desna još je veca i na mahove potpuno suzbija onu sleva.
Tu je i onaj Zaim i onaj govorljiv covek atletskog uzrasta što grmi promuklim basom, i neki
nov, sitan apsenik koga zovu Softa. Kao uvek, izmeu njih je govor o ženama. Zaim ne
govori ništa i tek sprema, valjda, novu pricu. Prepirku vode atlet i Softa.
Sitni covek vice, a po glasu mu se vidi da pri tom sve poskakuje, kao što cine maleni
ljudi, da bi onom što govore dali više važnosti.
- Jermenke, Jermenke, to su žene, to!
- Šta Jermenke? Kakve Jermenke? I ti meni govoriš o jermenskim ženama. Ti? Pa ti si
maloletan.
- Trideset i jedna je meni.
- Ama, nije to. Nije stvar u godinama, nego si takav, maloletan, i maloletan ceš biti i kad
ti bude pedeset. Razumeš? Ti si maloletan, i malouman, malokrvan i malodušan, i uopšte si
sve što je - malo.
- A ti si sve što je "mnogo" - kaže suvo i neduhovito sitni covek, dok se svi grohotom
smeju.
- Eto vidiš, ni to nisi pogodio. Ja sam sve što je - previše, ako baš hoceš da znaš, i zato i
ne valjam. Jest, ne valjam ni ja. Ali ti, tiii?!
Promukli bas je tu rekao nešto, jednu jedinu i kratku rec, koju je prekrio opšti smeh.
Posle se opet javlja bas. Opet o ženama i ženskoj ljubavi. On ni o cem drugom kao i da
ne ume govoriti.
- Jermenka ti je takva, kao šumska vatra: teško se pali, a kad jednom plane, niko je više
ugasiti ne može. To i nije žena nego - kuluk. Napast koja se zalepi za coveka, pa robuješ njoj i
celoj njenoj porodici. I to ne samo živima nego i mrtvima i neroenima. Pojedu te, a sve
pošteno i zakonito, i samo pošteno i po božjem zakonu. (Svi oni boga za ortaka imaju.)
Jermenka je šest dana u nedelji neumivena a samo se praznikom pere. I svaka je dlakava do
ociju i saransaklija. A Cerkeskinja?
- To je žena! - kaže neko iz kruga povlaujuci.
- To? - negoduje bas, a rec mu se pretvara u neki kivan uzdah. - To je, brajko, letnji dan,
a ne žena. Letnji dan, pa ne znaš šta je lepše, zemlja ili nebo nad njom. Ali tu se treba dobro
obuti. Pa opet ne pomaže ništa, jer tu je i najbolji majstor kratak. Nije to kao ptica, pa kada je
uhvatiš, onda je imaš. To se ne drži kod coveka; preliva se kao voda; i kad si imao, kao da
ništa nikad imao nisi. To nema pamcenja i ne zna šta je razum ni duša ni milosre. A zakona
joj uhvatiti ne možeš.
I opet je pala neka kratka i nerazumljiva rec koja je izazvala gromki smeh. Fra Petar se
trže iz misli i poe da sedne malo podalje. Diže se, ali odmah zastade iznenaen. Sa
zbunjenim i tihim pozdravom pred njega je stao Camil.
Tako obicno biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u casovima kad na njih mislimo
i kad ih najviše ocekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od
njih. I našoj radosti zbog ponovnog vienja treba tada vremena da se digne sa dna, gde je
potisnuta, i pojavi na površini.
Izmakli su se malo podalje od vike i smeha.
- Eh, vidiš, vidiš! - Rekao je fra Petar prvi i nekoliko puta, kao u zabuni, ponovio te dve
reci dok su sedeli jedan pored drugog. (Njegova radost je nalazila zadovoljstvo i u tom da
izgleda manja nego što je.)
Daleko i davno izgledalo je odjednom sve, iako je prošlo svega nekoliko dana od
njegovog poslednjeg vienja. Mladic je bio primetno smršao, kao isceen. Tamni kolutovi
oko ociju jaci, a lice sitnije, sa nekim tankim i lepršavim osmehom koji kao da ga obasjava
odnekud spolja i daje mu izraz lake zbunjenosti. Odelo na njemu malo zgužvano, brada veca i
zapuštena, a sav covek još više i na neki nov nacin uzdržan i bojažljiv.
Neobicno prijateljstvo izmeu gospodskog mladica, Turcina iz Smirne, i stranca
hrišcanina iz Bosne kao da je za ovih nekoliko dana dok se nisu viali stalno raslo, razvilo se i
utvrdilo u ovoj cudnoj tamnici, brzo i neocekivano kako samo u ovakvim izuzetnim prilikama
može da bude. Nisu ni sada njihovi razgovori bili drugo do sporo prepricavanje onog što su
nekad videli i procitali. (O sebi nije niko ništa govorio.) Ali ti razgovori su se razlikovali od
svega što se oko njih moglo da cuje i vidi. A to je glavno. U njima im je prolazio ceo dan od
jutra do veceri, kad su zatvorenici morali da odlaze svaki u svoju celiju, i sa prekidima, kad bi
Camil odlazio da klanja podne ili icindiju. Kao i dotad, više je govorio fra Petar, ali je i
mladicevo ucešce u razgovoru raslo, polako i neprimetno a stalno, iako mu je glas i sad
zvucao samo kao jeka necijeg cvršceg i odreenijeg glasa, i posle nekoliko prvih reci stalno
prelazio u šapat.
Takvim glasom je jednog dana i trena (fra Petar i opet nije nikako mogao da se seti kad i
kako!) dotle malorecivi Camil poceo da prica istoriju Džem-sultana. I od tada pa do kraja nije
više ni o cemu drugom ni govorio.
Povod je bio slucajan, ili je izgledao tako. Tiho, kao da govori o posve obicnoj stvari,
Camil je upitao:
- Vi niste nailazili u istoriji na ime Džem-sultana, brata Bajazita II?
- Nisam - odgovorio je mimo fra Petar, misleci sa uzbuenjem na Haimovo pricanje i
krijuci svaki trag svoga uzbuenja.
- Niste ... niste?
Mladic je ocigledno oklevao. A onda je, posle nekoliko uvodnih reci koje je izgovarao
sa usiljenom ravnodušnošcu, otpoceo.


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:49 pm

V
To je u novom i svecanom obliku drevna prica o dva brata.
Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo raaju i obnavljaju u svetu - dva
brata-suparnika. Jedan od njih je stariji, mudriji, jaci, bliži svetu i stvarnom životu i svemu
onom što vecinu ljudi vezuje i pokrece, covek kom sve polazi za rukom, koji u svakom casu
zna što treba a šta ne treba uciniti, šta se može a šta ne može tražiti od drugih i od sebe. Drugi
je sušta protivnost njegova. Covek kratka veka, zle srece i pogrešnog prvog koraka, covek cije
težnje stalno idu mimo ono što treba i iznad onog što se može. On je u sukobu sa starijim
bratom, a sukob je neminovan, gubi unapred bitku.
Dva brata su se našla licem u lice, kad je 1481. godine, jednog majskog dana, na ratnom
pohodu, iznenada umro sultan Mehmed II Osvajac. Stariji brat Bajazit, kome su bile trideset i
cetiri godine, i mlai Džem, koji je tek bio uzeo dvadeset i cetvrtu. Bajazit je bio guverner
Amasije, sa sedištem na Crnom moru, a Džem guvemer Karamanije, u Koniji. Bajazit je bio
crnomanjast, visok, malo pognut, sabran i cutljiv, a Džem krupan, plav i snažan, plahovit i
nemiran. Džem je, iako još mlad, stvorio na svom dvoru u Koniji krug ljudi od nauke, pesnika
i muzicara, i sam je pisao dobre stihove. Pored toga bio je dobar plivac, atlet i lovac. "Bujna
glava", bez mere u mislima i uživanjima, tako da mu je dan bio kratak i da je od noci i sna
uzimao koliko god je mogao, da bi produžio svoj dan. Znao je grcki i citao italijanski.
Bajazit je bio od onih ljudi o kojima se malo govori. Hladnokrvan i hrabar, odlican
strelac u ratu, on je ne samo kao stariji i iskusniji nego i po svojim sklonostima mnogo bolje
poznavao veliku ocevu carevinu, njene zakone i uredbe, njene izvore prihoda i odnose sa
ostalim svetom. Bio je jedan od onih koji se u svakom danom casu bave samo jednom mišlju i
jednim poslom, i to onim koji je najpotrebniji i najkorisniji.
U trci za upražnjenim prestolom Bajazit je bio brži i veštiji. Džem je imao više pristalica
i na dvoru i u vojsci. (Znalo se da je sultan Mehmed bio skloniji mlaem sinu i da je želeo da
ga on nasledi.) Ali Bajazitovi ljudi bili su bolje povezani i sa njim i izmeu sebe, i radili su
brže. Bajazit je stigao prvi u Stambol i preuzeo vlast. Odmah je stao da sprema vojsku na
brata, koji se sa svojom vojskom nalazio na putu iz Karamanije prema Stambolu.
Džemova vojska, pod Kedik pašom, stigla je do Bruse, drevnog središta osmanske
vlasti, lepog zelenog grada na padinama visoke planine, i zauzela je borbom. Ali u ravnici
stajala je Bajazitova vojska pod Ajas pašom. Otpoceli su pregovori. Svaki od dvojice brace
imao je dovoljno dokaza za svoje pravo i preimucstvo. Bajazit je bio stariji i srecniji, vec
primljen i priznat za vladara u Stambolu. Džem je svoje pravo zasnivao na drugim dokazima.
Bajazit je roen za vlade njihovog deda Murata II, dok im je otac bio još samo naslednik
prestola, i to od majke ropkinje. Džem je roen kada je Mehmed II bio vec sultan, a majka mu
je bila od kneževskog roda iz Srbije. Sam sultan Mehmed je za života, ne govoreci ništa
otvoreno, pokazivao da mu je mladi sin bliži i da je, u duši njemu namenio presto. A jednog i
drugog su podsticali mocni paše, vodeni iskrenom odanošcu ili sebicnim ciljevima.
I kao što uvek biva, svaki od dvojice brace je nalazio za ono što želi i na što je vec rešen
dovoljno potvrde u svemu oko sebe dovoljno vere u svoje pravo i svoju silu.
U takvim uslovima pregovori nisu mogli doneti ploda. Džem je tražio svoj deo carstva,
u Aziji, a Bajazit je mirno odgovarao da je carstvo jedno i nedeljivo i da sultan može biti
samo jedan, a bratu je nudio da se sa haremom povuce u Jerusalim i da tamo živi spokojno od
velike sume novaca koju ce mu on isplacivati svake godine. O tome Džem nije hteo da cuje.
Došlo je do borbe. Bajazit je vec ranije uspeo da meu Džemove savetnike ubaci svog
coveka, Jakub-bega. Džem je pobeen i jedva je uspeo da iznese glavu. Pobegao je u Egipat,
gde je lepo primljen od egipatskog sultana kome je ovaj bratski razdor bio dobrodošao. Još
jednom je, pomognut od egipatskog sultana, pokušao srecu, ali je opet potucen. Našao se na
maloazijskoj obali, bez vojske, sa nekoliko najodanijih ljudi. (Majka i žena mu, sa troje
nejake dece, ostale su u Egiptu.) Pritešnjen, znajuci šta ga ceka ako bude uhvacen, rešio se da
pobegne na ostrvo Rod i da od tamnošnje vlasti zatraži utocište.
Rod, koji je još pre nekoliko godina Mehmed II uzalud opsedao, nalazio se u vlasti
mocnog katolickog reda joanita, jerusalimskih vitezova reda sv. Jovana, i predstavljao je
istaknutu utvrenu tacku zapadnog hrišcanskog sveta. Džem je izranije poznavao vitezove, jer
je, po naredbi svoga oca sultana, vodio sa njima pregovore. Obratio im se sa molbom za
utocište i oni su, jedva docekavši, poslali odmah narocitu galiju koja je sa obale prebacila
njega i celu njegovu pratnju, oko tridesetak lica, na Rod.
Odmetnik i pretendent na presto docekan je sa carskim pocastima od velikog majstora
viteškog reda D'Obisona (Pierre d'Aubusson), svih vitezova-redovnika i celokupnog
stanovništva. Veliki majstor je ponovo uveravao Džema da mu garantuje slobodu, pravo azila,
i sporazumeo se sa njim da je najbolje da izabere Francusku kao zemlju u kojoj ce živeti, dok
mu sreca ne pomogne da se vrati kao sultan u Tursku.
Džem je sa pratnjom upucen u Francusku. A D'Obison je otpoceo da radi na sve strane
kako bi što bolje iskoristio ovog nesrecnog princa u interesu svog Reda, celokupnog
hrišcanstva, pa i u svom licnom interesu. Njemu je bilo jasno kakav važan zalog drži u
rukama. Doveden u Francusku, Džem nije pušten na slobodu, nego je, protivno datoj reci,
držan zatocen u tvrdim gradovima koji su pripadali Redu jerusalimskih vitezova.
Oko "sultanovog brata" stvara se vrtlog spletaka i kombinacija u kojima ucestvuju sve
tadašnje evropske države, papa i, naravno, sultan Bajazit sam. I Matija Korvin, kralj Ugarske i
papa Inokentije VIII želeli su da im bude izrucen Džem, kako bi se njime poslužili kao
sredstvom u borbi protiv Turske i Bajazita II. Ali lukavi Pjer D'Obison zadržava dragocenog
roba u svojoj vlasti i pomocu njega na vrlo vešt nacin ucenjuje na sve strane, i Bajazita, i
egipatskog sultana, i papu. Bajazit mu placa veliku sumu za Džemovo izdržavanje, u stvari
zato da Džema ne pušta i ne predaje drugom. Papa mu obecava kardinalski cin ako mu izruci
Džema. Egipatski sultan mu daje znatne sume. Cak i nesrecna Džemova majka, koja je živela
u Egiptu i nije prestajala da radi na osloboenju svoga sina, šalje mu novac za Džema, ali
novac ostaje kod velikog majstora.
To otimanje oko ,,sultanovog brata" i spretna igra D'Obisonova trajali su osam godina.
Za sve to vreme Džem je prevoen iz jednog francuskog utvrenog grada u drugi, uvek pod
jakom stražom jerusalimskih vitezova. Malo-pomalo lišavaju ga pratnje. Na kraju mu je
ostalo svega cetiri-pet vernih pratilaca. Svi pokušaji da pobegne i da se spase iz šaka
verolomnih jerusalimskih vitezova ostaju bez uspeha. Sultan Bajazit sa svoje strane cini sve
da se oslobodi pritiska koji na njega vrši ceo hrišcanski svet pomocu zlosrecnog brata koji je
postao sredstvo u rukama toga sveta. On se obaveštava o svom bratu kod Mlecana, kod
Dubrovcana, kod napuljskog kralja, on održava stalno vezu sa Pjerom D'Obisonom i cini mu
znatne ustupke svake vrste. Njihovi se interesi, pored svega, u izvesnom smislu podudaraju,
D'Obisonu je stalo da zadrži što duže Džema u svojoj vlasti i da pomocu njega ucenjuje
pomalo ceo svet, a Bajazitu je glavno da se njegov brat-suparnik nalazi u nekom sigurnom
zatvoru, a ne na celu neke vojske koja krece protiv Turske.
Osme godine Džemovog boravka u Francuskoj - a godina je 1488 -diplomatska borba
oko njegove licnosti dostiže vrhunac. U Francusku stižu izaslanici sa svih strana i svi imaju za
svoj glavni zadatak Džemovu licnost. Bajazitov izaslanik, Grk i hrišcanin Antonio Reriko,
potpomagan od izaslanika napuljskog kralja, nudi francuskom kralju i njegovim dvorjanima
velike sume, javno i tajno, nudi vlast nad Jerusalimom, kad Bajazit pobedi egipatskog sultana
i osvoji taj grad; daje darove na koje su dvorski ljudi i dvorske dame vrlo lakomi. U isto
vreme ugarski kralj Matija Korvin šalje sjajno izaslanstvo i traži sultanovog brata za sebe,
kako bi sa više izgleda na uspeh napao Bajazita. A najživlje je izaslanstvo pape Inokentija
VIII koji, iako star i bolestan, ne odustaje od svoje namere da pokrene hrišcanske vladare na
krstaški rat protiv Turske. A za to mu je potrebno da u svojoj vlasti ima sultanova brata
odmetnika kao sredstvo.
Ali veliki majstor sa ostrva Roda ide za svojim ciljem. Polazi mu za rukom da
francuskom kralju nametne svoje mišljenje: da Džema treba predati papi. U februaru mesecu
1489. vitezovi ukrcaju Džema sa malom pratnjom na svoju galiju u Tulonu, i posle duge i
teške vožnje stignu u Civitavekiju, gde ih docekuje veliko izaslanstvo papino. U sjajnoj
pratnji Džem ulazi u Rim, gde mu u susret izlaze kardinali, ceo papski dvor, zajedno sa
diplomatskim predstavnicima. I on i pratnja mu u slikovitoj istocnjackoj nošnji, na dobrim
konjima. Sutradan je papa primio vrlo ljubazno toliko željenog turskog princa u svecanu
audijenciju. Džem je odbio da se pokloni pred papom kao što to cine svi drugi, i zagrlio se sa
njim kao ravan sa ravnim i vladar sa vladarom.
Pjer D'Obison je postao kardinal, a njegov Red je dobio ne samo priznanje nego i druge,
stvarne povlastice i koristi od pape.
Nekoliko dana docnije papa je primio Džema u privatnu audijenciju. Tu su razgovarali
otvorenije. Džem je izjavio da su ga vitezovi sa Roda prevarili i sve dosad držali u zatvoru.
Molio je papu da ga pusti da ide u Egipat, gde mu živi majka i porodica. Džem je govorio
tako potresno da su papi udarile suze na oci. On je tešio Džema lepim recima, ali je na recima
sve i ostalo.
Velika diplomatska igra oko Džema nastavlja se i biva sve življa. Papa razvija svoju
akciju za ostvarenje lige hrišcanskih vladara protiv Turske. U tom krstaškom pohodu Džem
treba da odigra važnu ulogu, a Vatikan je za njega zlatna krletka. Matija Korvin traži Džema
za svoj pohod protiv Turske. To isto cini egipatski sultan, i nudi otkup od šest stotina hiljada
dukata, i još šezdeset hiljada od strane Džemove majke.
Godine 1490. umire Matija Korvin. To je težak udarac ideji opšteg hrišcanskog pohoda
protiv Bajazita. Bajazit, saznavši da je Džem u papinoj vlasti, šalje narocitog izaslanika u
Rim. Papa ga prima u audijenciju i tu se otkrivaju sve laži i spletke D'Obisonove i izlaze na
videlo sume novca koje je primao od Bajazita. Bajazit je tražio od pape da zadrži Džema kod
sebe pod uslovima pod kojim su ga držali i vitezovi sa Roda, to jest uz izvesne politicke
ustupke i 40.000 dukata godišnje. Da bi isplatio sumu od 120.000 dukata, odreenu za tri
godine, izaslanik je imao nalog da licno vidi Džema i da se uveri da je živ i da je zaista tu.
Džem pristaje da primi izaslanika, ali samo kao sultan, uz potpun ceremonijal. Sedeo je
prekrštenih nogu na narocitom prestolu, okružen svojom pratnjom. Uz njega je bio jedan od
kardinala. Bajazitov izaslanik je pao nicice pred Džem-sultanom i predao pismo i darove koje
mu šalje brat. Pismo je procitano Džemu na uho, a darove je, i ne pogledavši ih, dao svojoj
pratnji da ih razdeli izmeu sebe.
Inokentije VIII ne prestaje da radi na stvaranju lige protiv Turske, a Bajazit izvodi svoje
planove protiv Ugarske i Venecije. U svemu tome Džemova licnost igra veliku ulogu. Sultan
šalje papi "koplje kojim je proboden Hristos na krstu" i druge skupocene mošti, tražeci od
njega samo jedno: da drži u zatocenju Džema i da ga ne izrucuje nikom drugom. A papa traži
od Bajazita da ne napada hrišcanske zemlje, u protivnom slucaju on ce iskoristiti Džema i
staviti ga na celo velikog pohoda protiv Turske.
U to umire i papa Inokentije VIII. Za vreme dok je vršen izbor novog pape, Džem je
zbog vece sigurnosti zatvoren u tvravu sv. Anela. Za novog papu je izabran dosadašnji
kardinal Rodrigo Bordžija, poznat kao papa pod imenom Aleksandar VI.
Izgledalo je da su za turskog carskog sužnja nastala bolja vremena. On se sprijateljio sa
papinim sinovima, kretao se sa više slobode, ucestvovao u svecanostima. U hronikama i
pismima kao i na slikama savremenika Džem je prikazan kao covek od tridesetak godina, ali
koji izgleda kao da ima cetrdeset. Ugojen, taman u licu, sa levim ocnim kapkom potpuno
opuštenim, tako da izgleda "kao covek koji nišani". Mracan je i plahovit, i nemilosrdan prema
posluzi, odan je uživanjima, narocito picu, jer u njemu traži sna i zaborava.
U to vreme nastaju medu zapadnim hrišcanskim vladarima novi veliki zapleti. Mladi
francuski kralj Karlo VIII krece sa vojskom u Italiju da zauzme Napuljsku kraljevinu na koju
polaže pravo, i da, kako tvrdi, odatle povede vojske hrišcanske lige u krstaški rat protiv
Turske. Papa cini sve da njegov ulazak u Italiju spreci. U to vreme Aleksandar VI vodi
pregovore sa Bajazitom i cak i od njega traži podršku protiv francuskog kralja. Bajazit mu
šalje ugovorenu sumu od 40.000 venecijanskih dukata za godišnje izdržavanje Džemovo, a u
narocitom licnom pismu nudi mu 300.000 dukata ako mu izruci Džemov leš. Tu prepisku
uhvatili su papini protivnici u Italiji i objavili je.
Karlo VIII prodire u Italiju. Osvaja brzo grad za gradom i poslednjeg dana 1494. godine
ulazi u Rim. Papi ne ostaje ništa drugo nego da se sa mladim osvajacem sporazume, sa što
manje štete i gubitka. Jedan od zahteva Karlovih bio je: da mu papa izruci "sultanova brata",
kojim i on namerava da se posluži u borbi protiv Bajazita. Pogodili su se da Karlo povede
Džema sa sobom u svom pohodu na Napulj i docnije na Tursku. Ali papa je tražio da mu kralj
Francuske da garantiju da ce mu, po svršenom ratu, vratiti dragocenog zatocenika. Isto tako
papa je osigurao ugovorom da onih 40.000 dukata koje sultan redovno šalje i dalje pripadaju
njemu.
U svecanoj audijenciji papa je predao pred mnogobrojnim svedocima francuskom kralju
Džema i njegovu brojem vec sasvim neznatnu pratnju. Kad je papa tu odluku saopštio Džemu,
on je izjavio da je rob i da mu je svejedno ko ga u ropstvu drži, papa ili francuski kralj.
Papa je nastojao da lepim recima razuveri i umiri Džema, a Karlo VIII bio je pažljiv
prema njemu i postupao sa njim kao sa vladaocem.
Kad je Karlo VIII krenuo dalje, protiv napuljskog kralja, poveo je sa sobom i Džema sa
pratnjom i papinog sina Cezara, kardinala od Valencije, kao taoca.
Ali na putu je lukavi Cezare pobegao, a Džem se razboleo. Bolovao je svega nekoliko
dana. Umro je u Kapui, pre nego su stigli do Napulja.
Svojim pratiocima, koji su proveli sa njim sve godine robovanja, preporucio je da
njegovo telo svakako prenesu u Tursku, kako se nevernici ne bi i njim mrtvim koristili.
Izdiktirao je i pismo bratu Bajazitu u kom moli da dozvoli njegovoj porodici povratak u
Stambol i da bude milostiv prema onima koji su bili njegovi verni pratioci u dugom ropstvu.
Karlo VIII naredio je da se Džemovo telo balzamuje i položi u olovni kovceg.
Odmah se proneo glas da je papa otrovao Džema ili da ga je vec otrovana predao kralju.
Venecijanski Senat požurio se da odmah izvesti sultana Bajazita o Džemovoj smrti, želeci da
bude prvi koji mocnom sultanu javlja tu prijatnu vest.
Pohod Karla VIII završio se bedno. Karlo se vratio u Francusku, gde je ubrzo i umro.
Telo Džemovo ostalo je u vlasti napuljskog kralja. Oko tog mrtvog tela vodila se duga
prepiska. Napuljski kralj je ucenjivao Bajazita. Javio se i papa Aleksandar VI i tražio svoj
deo. Ali napuljski kralj je izvukao svu korist za sebe. To mrtvo telo poslužilo mu je da sklopi
povoljan ugovor sa sultanom, i ono je tek u septembru 1499. godine najposle predano
Bajazitu, koji ga je svecano sahranio u turbetu u Brusi, gde leže pokopani turski vladari.


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:52 pm

VI
Ovo je samo okosnica Camilove price, šturo i kratko kazana. Mnogo duže i življe i
drukcije, i sa drugim smislom govoreno, bilo je ono što je fra Petar cuo od svog novog
prijatelja. I sve se svodilo na jedno: postoje dva sveta, izmeu kojih nema i ne može biti ni
pravog dodira ni mogucnosti sporazuma, dva strašna sveta osuena na veciti rat u hiljadu
oblika. A izmeu njih postoji jedan covek koji je, na svoj nacin, u ratu sa oba ta zaracena
sveta. Carev sin, carev brat, car i sam po svom najdubljem uverenju i osecanju, i u isto vreme
najnesrecniji od svih ljudi. Prvo izdan i poražen, a zatim prevaren i lišen slobode, usamljen i
odvojen od svojih i od prijatelja, doveden u tragican procep, a celom svetu na vidiku, kao na
sramnom stubu, ali sa gordom rešenošcu u sebi da u tom položaju istraje i da ostane ono što
je, da ne izgubi svoj cilj ispred ociju i da ne popusti ni bratu-krvniku ni nevernicima koji ga
podmuklo varaju, ucenjuju, prodaju i preprodaju.
Tu se fra Petar naslušao stranih imena gradova i mocnih svetskih ljudi, careva, kraljeva,
papa, knezova i kardinala, što nikad u svom veku nije, prateci sve promene i pokrete u
neobicnom životu Džem-sultana. On sva ta imena nije ni mogao zapamtiti i ponoviti. Cesto je
bivalo da slušajuci izgubi nit mladicevog pricanja i da ne zna više u toj prici ko je kome rod ni
ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa cak i da prestane da prati pricanje, nego misli na
svoju nevolju. Ali i tada bi se pravio kao da sluša, jer mu je žao coveka kome je ocigledno
mnogo stalo da sve dokraja i potanko kaže.
A bilo je u tom pricanju i njemu potpuno nerazumljivih stvari, kao što su Džemovi
stihovi o sudbini, o vinu i pijanstvu, o lepim decacima i devojkama. Camil ih je recitovao
napamet i kao da su njegovi roeni. Bilo je i reci i mišljenja koja su ga zbunjivala i bunila,
kao što su oštri Džemovi sudovi o papama i drugim crkvenim glavarima. Ali fra-Petar je
smatrao da ovo nije mesto ni trenutak da se sve to raspravi i istera na cistinu. Utoliko više što
mu samom mnogo toga nije bilo jasno ni razumljivo. Treba coveka pustiti da kaže sve. Njemu
su ljudi oduvek, svuda pa i ovde, slobodno prilazili, brzo se povezivali s njim i lako mu se
poveravali. A on je to primao kao prirodnu i razumljivu stvar i trudio se samo da sve pažljivo
sasluša. Uvek pa i sad.
Ovo sa mladicem iz Smirne išlo je daleko i trajalo dugo. On se satima zaboravljao
potpuno, pricajuci sudbinu Džem-sultana, kao da se radi o necem što treba da bude kazano što
pre, još ovog trena, jer sutra vec može biti dockan. Služio se cas turskim cas italijanskim
jezikom, zaboravljajuci, u brzini, da prevede francuske i španske citate koje je govorio
napamet.
Razgovor bi poceo rano, u toploj senci jedne nastrešnice, koja je bivala sve kraca, a
nastavljali bi ga po drugim sklonitim mestima velike avlije, bežeci od sunceve žege i glasnih i
nasrtljivih apsenickih igara i svaa.
Fra Petar je primetio da mu Haim nikad ne prilazi za vreme tih razgovora, nego samo
kad ga sretne samog. Ali se dešavalo da neki od apsenika prie, kao u prolazu, i pokuša da
uzgred cuje nešto od mladicevog šapata. Tada bi Camil odjednom zacutao i kao mesecar,
probuen iz svog opasnog zanosa, padao u tupo cutanje, isprekidano mehanickim i
neiskrenim ,,da da!", zatim se naglo i hladno opraštao beznacajnim recima, i odlazio.
Sutradan bi se pojavio u tom istom raspoloženju, sa nejasnim tragovima nekih nocašnjih
kajanja i odluka, mucaljiv i sav u sebe povucen, sa slabina osmejkom koji sve briše i ništa ne
kazuje i sa obicnim recima o posve obicnim stvarima. Ali to bi trajalo kratko. U toku
razgovora njegovo neraspoloženje se neprimetno i za njega i za fra-Petra, menjalo. Ne znajuci
kako ni otkud ni zašto, on bi se opet predavao svojoj strasti i tiho i živo, kao da se ispoveda,
govorio fra-Petru o Džemu i njegovoj sudbini.
Vec treceg dana bila je ispricana cela istorija, do tužnog i svecanog kraja, do svetlog,
dostojanstvenog turbeta u Brusi, ciji su beli zidovi ispisani najlepšim surama iz Korana,
kaligrafski stilizovanim u obliku cudnih cvetova i kristala. Ali tada je pocelo pricanje
izdvojenih prizora sa svim pojedinostima. Nizali su se Džemovi srecni i nesrecni dani, njegovi
susreti i sukobi, ljubavi, mržnje i prijateljstva, pokušaji bežanja iz hrišcanskog ropstva, nade i
ocajanja, razmišljanja za dugih nesanica i zamršeni snovi u kratkim casovima spavanja,
njegovi ponosni i gorki odgovori visokim licnostima u Francuskoj i Italiji, gnevni monolozi u
samoci i zatocenju, izgovoreni ne Camilovim nego drugim glasom.
Bez uvoda i vidljive veze, bez vremenskog reda, mladic bi pocinjao da prica neki prizor
iz sredine ili sa kraja Džemovog zatocenja. Govorio je tiho, oborena pogleda, ne vodeci
mnogo racuna da li ga njegov sabesednik sluša i da li može da ga prati.
Fra Petar se nije pravo ni secao kad je u stvari pocela ta prica bez reda i kraja. Isto tako
nije odmah ni pravo primetio trenutak, teški i odlucni trenutak, u kome je Camil jasno i prvi
put sa posrednog pricanja tue sudbine prešao na ton licne ispovesti i stao da govori u prvom
licu.
(Ja! - Teška rec, koja u ocima onih pred kojima je kazana odreuje naše mesto, kobno i
nepromenljivo, cesto daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad
naših snaga. Strašna rec koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovecuje sa svim
onim što smo zamislili i rekli i sa cim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari
smo, u sebi, vec odavno jedno.)
U sve vecoj nedoumici, sa zebnjom, žaljenjem, i teško prikrivenim nemirom, fra Petar
je i dalje slušao pricu. Kad bi se uvece odvojio od Camila i razmišljao o njemu i njegovom
slucaju (a nemoguce je bilo ne misliti na to), on bi prebacivao sebi što ga jasno i odlucno ne
zustavi na putu koji ocigledno ne vodi dobru, što ga ne prodrma i ne trgne iz njegove zablude.
Pa ipak, kad bi se sutradan ponovo našli i kad bi mladic opet pustio maha svojim nezdravim
predstavama, on bi ga opet slušao, sa lakom jezom i dubokim saucešcem, neprestano
oklevajuci da ga prekine i dozove k sebi. A i kad bi, secajuci se sinocne odluke koju je
smatrao svojom dužnošcu, pokušao da skrene razgovor na drugi predmet ili da, kao slucajno,
uzgrednom primedbom odvoji Camila koji govori od mrtvog Džem-sultana, cinio je to slabo i
neodlucno. Bilo mu ga je i suviše žao. Njegova uroena nesposobnost i prostosrdacnost,
kojom je inace uvek mogao svakom sve da kaže, bila je kao opijena i umrtvljena upornim
mladicevim pricanjem. I stvar se uvek završavala tako da bi fratar na kraju popustio i cutke,
bez odobravanja ali i bez glasnog otpora, slušao mladicev strastveni šapat. Ono što nije, što ne
može i ne treba da bude bilo je jace od onog što jeste i što postoji, ocigledno, stvarno i jedino
moguce. A posle bi fra Petar opet prekorevao sebe što je i ovog puta popustio pred
neodoljivim talasom ludila i što nije ucinio veci napor da mladica vrati na put razuma. U tim
trenucima osecao se kao sukrivac u tom ludilu i rešavao se da ono što je dosada propustio
ucini svakako vec sutradan, u prvom podesnom trenutku.
To je trajalo pet-šest dana. Pocinjalo je svakog jutra gotovo u isti sat, kao neka utvrena
ceremonija, i trajalo je sa dva-tri kraca prekida sve do predvece.
Prica o Džem sultanu i njegovim stradanjima i podvizima izgledala je neiscrpna. Ali
jednog jutra Camil se nije pojavio. Izgledao ga je, cekao i nemirno hodao po svim odeljenjima
Avlije. Dvaput mu je toga dana prilazio Haim sa svojim uvek istim uznemirenim žalbama i
strahovanjima o nepravdama u Smirni i o uhodama i svakojakim zamkama ovde u Prokletoj
avliji. On ga je slušao rasejano. A pri tom je mislio na odsutnog Camila.
Cinilo mu se da ga vidi i cuje kako sinoc, pre rastanka, govori brzo kao da cita.
- Stojeci uspravno, u sjajnom svecanom odelu, na palubi broda koji je pristajao u
Civitavekiji i posmatrajuci šarenu i protokolarno poreanu gomilu papske vojske i crkvenih
dostojanstvenika, Džem je mislio živo i jasno, kako mislimo samo u casovima kad smo
odvojeni od jednog boravišta a nismo stupili na drugo. Mislio je hladno o svojoj nesreci i
gledao je jasno i nemilosrdno, onako kako covek može da je sagleda samo kad je, skriven i
nevien, cuje iz tuih usta.
Eto, svuda ga docekuju strani ljudi kao živi zid njegove tamnice. A šta može da ocekuje
od tih ljudi? Možda sažaljenje? To je jedino što mu ne treba i što mu nikad nije trebalo.
Saucešce koje su mu ponekad pokazivali retki dobri i plemeniti ljudi za njega je samo mera
njegove zle srece i besprimernog poniženja. I za pokojnike sažaljenje je teško i uvredljivo, a
kako ga je tek snositi još zdrav i svestan svega, živ gledati u oci živim ljudima, da bi u njima
procitao samo jedno: sažaljenje?
Od svega što svet ima i jeste ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i
osvojio svet, a sada je taj svet nacinio od mene svoje sredstvo.
Da, šta je Džem Džemšid? Rob, to je malo receno. Rob, prosti rob kog vode na lancu od
trga do trga, ima još uvek nade na milost dobrog gospodara ili na otkup ili na bekstvo. A
Džem milosti niti može ocekivati niti bi je mogao primiti sve i kad bi neko hteo da mu je da?
Otkup? Za njega ne sakupljaju otkupe, nego naprotiv, placaju citava bogatstva i sa jedne i sa
druge strane da bi ostao rob i sredstvo i da se ne bi otkupio. (Izuzetak je njegova majka,
nepokolebljiva, divna žena, stvorenje nad stvorenjima, ali ona svojim nemocnim naporima
samo uvecava teret njegovog poniženja.) Bekstvo? Teško beži i bezimeni rob iz lanaca, ali
kad beži, on uvek ima malo nade da ce zavarati gonioce i da ce se dokopati nekog svog sveta
u kom ce moci živeti kao slobodan i bezimen covek meu slobodnim i bezimenim ljudima. A
za njega ne postoji mogucnost bekstva. Vaskoliki obitavani i poznati svet, podeljen na dva
tabora, turski i hrišcanski, nema za njega pribežišta. Jer, tamo ili ovde, on može biti samo
jedno: sultan. Pobednicki ili poražen, živ ili mrtav. Zato je on rob za kog nema više bežanja,
ni u mislima ni u snovima. To je put i nada manjih i srecnijih od njega. A on je osuen da
bude sultan, zarobljen ovde ili živ u Stambolu ili mrtav pod zemljom, ali uvek i samo sultan, i
jedino u tom pravcu bi mogao biti njegov spas. Sultan, i ništa za dlaku manje, jer bi to znacilo
isto što i ne biti, ni za dlaku više jer više od toga nema. To je ropstvo od kog bežanja nema ni
posle smrti.
Brod je udario tupo bokobranom o kamenu obalu. Tišina je bila tolika da se i to culo i
kao laka jeka prošlo obalom sa koje su svi, od kardinala do konjušara, netremice posmatrali
stasitog coveka sa belim, zlatom izvezenim visokim kaukom na glavi, kako izdvojen, na tri
koraka ispred svoje pratnje stoji kao kip. I nikog nije bilo ko u njemu nije video sultana i ko
nije uviao da taj covek ne može drugo biti, iako zbog toga propada.
Dok je to pricao Camil se i sam digao. (Da ne bi dopustio da ga stražari ugone u sobu
kao i ostale, on je obicno sam polazio, nešto malo pre odreenog vremena.) Posle uobicajenog
krotkog pozdrava, nestao je u jednom od zavijutaka Proklete avlije, na kojoj se po zabacenim
uglovima vec hvatale prve senke sumraka.


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:53 pm

VII
Mladic se nije pojavio ni drugog, ni treceg dana. A oko podne došao je Haim i, bacajuci
oprezno ispitivacke poglede svuda oko sebe, rekao da se sa Camilom "desilo nešto što ne
valja". Više od toga nije cak ni on umeo da kaže.
Tek dva dana docnije Haim, koji za to vreme nije mirovao, došao je sa vec sklopljenom
pricom o Camilovom nestanku.
Prvo je, smrknut i oborene glave, obilazio prostor oko fra-Petra u širokim pa sve užim i
užim krugovima i elipsama, bacao ispod oka poglede oko sebe, trudeci se ocigledno da svom
razgovoru da izgled slucajnog susreta u prolazu i, naravno, ne sluteci koliko su te njegove
"mere predostrožnosti" uzaludne i providne. Kad se primaknuo blizu, upitao je prigušeno:
- Jesu li vas saslušavali?
- Nisu - odgovorio je glasno fra Petar, kom su Haimove "mere" pocele da bivaju
dosadne.
Ali nadajuci se da je Haim saznao nešto o Camilu, ponovi odmah blaže:
- Nisu. A šta ima?
Tada je Haim poceo da prica. Iz pocetka se još držao kao covek koji je zastao u prolazu,
slucajno, i koji ce odmah krenuti dalje, i bacao kratke poglede oko sebe, ali se malo-pomalo
sve više zaboravljao i govorio sve življe, ne podižuci glas.
U tom što je kazivao bilo je doduše pojedinih nejasnih i neobjašnjivih mesta, ali zato su
neka druga bila ispricana sa takvim i tolikim pojedinostima kao da ih je svojim ocima gledao.
Haim je sve znao, i video i ono što se nije moglo videti.
Kad se Camil sa prvim sumrakom povukao u svoju celiju, koju je cuvar za njim
zakljucao, bilo je još vidno u prostranoj sobi. U dva svetla, pokrivena sahana hladila se vec
postavljena vecera kakvu drugi apsenici nisu dobijali. Sve je bilo kao i svako vece. Šetnja iz
ugla u ugao i ocekivanje sna za koji se zna da nece doci. Malo-pomalo umukli su i poslednji
šumovi dole u avliji. Mrak je progutao bele zidove i predmete i stegao celiju oko budnog
coveka. Stvarao se nov, mocni svet i u njemu su stali da se javljaju sitni, nestvarni glasovi i
blesci od igre sluha u tami i nesanici. U jednom takvom trenutku, on sam nije znao u kom,
culo se kao da spolja kljuc traži i nalazi kljucaonicu. Ali to nije bila više varka sluha. Vrata su
se stvarno otvorila i slaba svetlost se pojavila na njima. U sobu su bez šuma ušla dva tamna
coveka. Iza njih je momak nosio malu uljanicu. On je odmah stao sa strane, podigao lampu, i
ostao tako nepomican.
Svetlost se rasporedila po svima. Jedan od one dvojice bio je ugojen; sve je na njemu
bilo oblo i mekano: njegov spoljni izgled, glas i pokreti. A drugi je bio mršav, sav kost i mišic
u mrkoj koži, velikih ociju zaklonjenih senkom i krupnih, strahovitih šaka koje su iskakale na
svetlosti. Izgledali su kao dva lica dvolicne sultanske pravde. Samo prvi je nazvao uctivo
(jezivom uctivošcu) dobro vece. I pocelo je.
Opasno mekim glasom debeli cinovnik je rekao da je prvo saslušanje bilo više formalne
prirode i da su i odgovori bili takvi. Ali na tom, naravno, ne može ostati.
- Potrebno je, Camil efendija, da nam najposle kažete za koga ste sakupljali podatke o
Džem-sultanu i do u sitnice razraivali nacin na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog
sultana i halife i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomocu neprijatelja
iz inostranstva.
- Za koga? - jeknuo je tiho mladic, vec sav u stavu odbrane.
- Da, za koga?
- Za sebe, ni za kog drugog. Proucavao sam ono što je poznato u našim istorijama.
Udubio sam se ...
- A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj?
Cutanje.
(Haim je bio vec zaboravio na svoj oprez i govorio živo, uz nemirnu mimiku lica i
pokrete ruku.)
- Slušajte - nastavio je mirno i preterano svecano debeli cinovnik - vi ste pametan i
školovan covek iz ugledne kuce. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli - ili vas je
neko upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu bog
podari dug život i svaki uspeh!) i da to nije dobar predmet ni za razmišljanje, a kamoli za
proucavanje, pisanje, i razgovore. Vi znate da rec ni kad je u najdubljoj šumi izgovorena ne
ostaje na mestu, a pogotovu kad se napiše ili cak i drugima kaže, kao što ste vi po Smirni
pisali i govorili. Nego objasnite nam stvar i kažite sve. Bice lakše za nas i bolje za vas.
- Sve, što vi govorite nema veze sa mnom ni sa mojim mislima.
Mladicev glas je zvucao iskreno, sa prizvukom ogorcenja. Cinovnik je tada napustio
svoj svecano otmen stav i uzeo ton koji je za njega bio mnogo prirodniji:
- Cekajte malo! Ne može biti da nema veze. Sve ima veze sa svim. Vi ste covek ucen,
ali ni mi nismo potpune neznalice. Ne preduzima se toliki posao slucajno ni bez nekog cilja.
Govorio je uvek samo onaj debeli. A Camil je sve više razmišljao o onom što cuje od
ovog cinovnika, i odgovarao nejasno, samo kao jeka.
- Cilja. Kakvog cilja?
- Pa baš to bismo i hteli da od vas cujemo.
Mladic ne odgovori ništa. Misleci da ga je pokolebao, debeli covek nastavi
samouvereno rastežuci slogove.
- Dakle, molim vas!
To je bilo receno još tvre i suvlje, na neki nov nacin, sa prizvukom nestrpljenja i
pretnje.
Mladic je bacao poglede u tamne uglove oko sebe kao da iza kruga ove slabe svetlosti
traži nekog za svedoka. Mislio je kako da kaže jednu jedinu rec ili recenicu koja bi razbila
ovaj glupi nesporazum, sve objasnila i dokazala da tu nema cilja i da on o svemu tome niti
treba niti može da polaže racuna, ponajmanje u ovaj cas, ovde i ovako. Mislio je da to i
govori, a cutao je. Ali su govorila oba cinovnika (sad je progovorio i onaj mršavi), brzo,
uporno, naizmenicno.
- Govorite!
- Kažite, bice i za vas bolje i - jednostavnije.
- Recite sve, kad ste poceli.
- Dakle, sa kojim ciljem i za ciji racun?
Zasuli su ga pitanjima. Mladic je žmirkao od svetlosti i jednako bacao nemirne poglede
u tamne uglove. Teško se snalazio, ne uspevajuci da dobro razabere i odvoji pitanja. Ali
odjednom primeti da mu je onaj mršavi prišao bliže, da je povisio ton i da mu govori ti.
- Ajde, ajde, govori!
Sva se njegova pažnja zaustavi na tom. Oseti se osramocen, unazaen, oslabljen i još
manje sposoban da se brani. Krivica i nesreca i nisu u nekom njegovom "cilju", nego u tom da
coveka dovedu (ili da se sam dovede) u položaj da ga o tom ispituju, i još ovakvi ljudi - hteo
je da kaže. I mislio je da to govori, a cutao je.
Tako je to išlo i trajalo dugo. Negde u toku te noci izvan vremena koje sunce odmerava
svojim izlascima i zalascima i izvan svih ljudskih odnosa, Camil je priznao otvoreno i gordo
da je istovetan sa Džem-sultanom to jest sa covekom koji je, nesrecan kao niko, došao u
tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odrece sebe, da ne bude ono što je.
- Ja sam to! - rekao je još jednom tihim ali tvrdim glasom kojim se kazuju presudna
priznanja i spustio se na stolicu.
Debeli cinovnik je ustuknuo naglim, nehoticnim pokretom, i zacutao. Ali onaj mršavi
kao da nije osetio ništa od tog sveštenog užasa pred covekom koji se ocigledno izgubio i tako
se zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona. U svojoj tupoj i kratkovidoj revnosti mršavi
policajac se polakomio da iskoristi slobodno polje koje mu je njegov pametniji drug ostavio.
Postavljao je nova pitanja, sa namerom da izvuce iz mladica priznanje da je u Smirni ipak
postojala neka zavera.
Sedeci na niskoj stolici bez naslona, Camil je izgledao iscrpen i sav utonuo u sebe.
Mršavi cinovnik je obigravao oko njega i unosio mu se u lice. Njemu se cinilo sada da je pred
njim telo bez volje i svesti sa kojim može da cini šta hoce. To ga je izazivalo i zavodilo da je
postajao sve nestrpljiviji i bezobzirniji.
U jednom trenutku on je položio, izgleda, jednu od one dve strašne šake na Camilovo
rame. A mladic ga je, ogorcen i zgaen valjda tom uvredljivom intimnošcu, oštro odgurnuo.
Tada se u tren oka razvila prava tuca. Umešao se i drugi policajac. Camil se i branio i napadao
snagom i žestinom koju niko nije mogao ocekivati. U gužvi je oboren i momak zajedno sa
svetiljkom koju je držao. A kad je uspeo da se izvuce iz ludog klupka od ruku, nogu i udaraca,
on je istrcao napolje i, dok se u celiji vodila borba u mraku, uzbunio ceo cardak. (Od tog
momka i od probuenih apsenika i saznalo se u Avliji za nocni prizor sa mladicem iz Smirne,
a što se u Avliji prošapce to odmah dozna Haim.)
Iste noci Camila su izneli na jedan od kapidžika Proklete avlije.
Živa ili mrtva? Kuda su ga preneli? - to je fra Petar, u svom uzbuenju, samo pomislio.
A Haim je vec odgovarao i na ta pitanja.
Ako je živ, verovatno su ga preneli u Timarhanu, kraj Sulejmanije, gde se zatvaraju
duševno oboleli. Tu ce, meu luacima, njegova pricanja o sebi kao nasledniku prestola biti
ono što su sve reci i razgovori luaka, bezopasna bolesnicka maštanja na koja se niko ne
osvrce. A takav poremecen i bolestan covek, uostalom, i ne živi dugo nego nestaje lako i brzo
sa sveta, zajedno sa svojim nezdravim maštanjima, a da niko o tom nikom ne mora da polaže
racuna.
Meutim, ako je sukob bio teži i ako je mladic u svom otporu i u svojoj borbi sa
dvojicom otišao daleko i ranio nekog od njih (a izgleda da je tako, jer su posle morali da peru
sobu od krvavih tragova), onda je moguce da su carski ljudi otišli još dalje, jer udarci se ovde
ne mere i lako idu preko onog što je potrebno. U tom slucaju nesrecni Tahir-pašin sin vec je u
grobu. A takav grob, sa belim kamenom bez natpisa, ne govori ni o cemu, pa ni o carevima ni
njihovim sporovima i borbama sa suparnicima.
Tek kad je ispricao sve do kraja, Haim se opet prisetio "opasnosti" koje ga okružuju i
bez opraštanja, bacajuci oko sebe ispitivacke poglede, otišao dalje, trudeci se da izgleda kao
covek koji bez cilja šeta po prostranoj avliji.
Fra Petar je stezao zube od nekog gorkog gneva na svoju sudbinu, na sve oko sebe, pa
cak i na ovog nevinog Haima i njegovu vecitu potrebu da sve saznaje, prenosi i raspreda do u
tancine. Stajao je jednako u mestu i brisao ostudeneo znoj sa cela. Gledajuci sa nesnalaženjem
sivu, utabanu zemlju i bele zidove pred sobom kao da ih prvi put vidi, oseti kako mu celim
telom ide hladan i tanak talas straha. Da ga ne stanu ispitivati zbog razgovora sa Camilom i da
ga tako i po drugi put ne uvuku nevina u besmislenu istragu. Istina je da je ovaj Haim
poremecen covek i da vidi opasnosti i gde ih nema, ali sve može biti.
Brzo zatim tu pomisao potisnu druga: šta se moglo desiti sa Camilom? Sad ga opet neka
bolna vrelina ispuni svega. Teško sažaljenje koje se ne da podnositi ovako u nepomicnosti i
potpunoj neizvesnosti. Oseti silnu potrebu da promeni mesto, da vidi i cuje druge ljude, koji
su daleko od ovih zamršenih, tamnih prica iz Smirne; da vidi ljude, ma kakvi bili, samo da su
izvan ove bezumne mreže koju pletu, zatežu i mrse izmeu sebe bolesnici sišli s uma i carski
policajci bez duše i pameti, a u koju se i on ni kriv ni dužan, evo, našao upleten.
Krenuo je niz avliju put zaklonjenih uglova i senki, gde su, u svai, igri ili šalama,
grajale rasturene gomile apsenika.


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
Meow Mix
Administrator
Administrator


Broj postova: 2447
Age: 24
Lokacija: t.a.r.d.i.s

PočaljiNaslov: Re: Ivo Andric - Prokleta avlija   Sub Okt 20, 2012 2:54 pm

VIII
Posle dva-tri dana bilo je jasno da ga nece ispitivati zbog dugih razgovora sa Camilom.
Znaci da je sve svršeno i - pokopano. Nestalo je straha i išcekivanja, ali nije bilo ni lepše ni
lakše. Naprotiv. Pocelo je vreme bez Camila. Ne zaboravlja ga, ali oseca u sebi da mu se više
ne nada.
Još je prava letnja vrelina. U Avliji sve kao i uvek. Jedne puštaju, drugi dolaze na
njihovo mesto, a to se i ne primecuje. Svi su sporedni i nevažni. Avlija živi sama za sebe, sa
stotinu promena, i uvek ista.
Svakog jutra okupljaju se u senci isti ili slicni živi krugovi apsenika. Fra Petar zastane
kod prvog, "komšijskog" kruga. Tu je sve isto. Zaim se ženi i razvodi još uvek sve sa novim
nežnim ženama, i uvek ga jedni grubo uteruju u laž a drugi slušaju. On je bled, zelenkast i crn
u licu, kao da boluje od žutice. A pogled mu, bez veze sa onim što govori, luta, jadan i lud od
straha i skrivene pomisli na kaznu koja ga ceka, ako mu se dokaže ono za što ga optužuju.
I ostali pricaju o ženama, samo na drugi nacin. Najviše se cuje onaj atletski razvijeni
covek sa promuklim basovskim glasom. Ali on je za trenutak ucutkan i sluša zajedno sa
ostalima kako postariji mornar prica o mladoj Grkinji koja je posluživala u njihovoj krcmi.
- Krupnijeg i cvršceg ženska nisam video. Galija. Nosi grudi pred sobom kao dva
jastuka. Krecu se za njom one dve puste polutine; samo melju. Svak pruža ruku i hvata gde
može i koliko može. Ona se brani, brani je i gazda, onaj krezubi Grk, ali ko ce mornarima
vezati ruke. Malo-malo pa uštinu. I najposle, morala je napustiti službu. Tako bar gazda kaže.
A nije, nego je on, lisac, sklonio u svoju kucu i cuva za sebe. Grde ga mornari i uzdišu: "Ih,
šteta, onakva žena, ko plast!" - Ko plast, ko plast!" kaže Grk više za sebe. "Ali da je onako
produžio, da štipa ko stigne, šta bi bilo? Slamka po slamka, i plast bi razneli. Mangupi!"
- Ih, - buni se promukli bas. - Ih, ih, kakvi ste! Samo o tim kafanskim droljama umete da
govorite! I samo o gadnim stvarima! Ih!
Nastaje objašnjavanje, iz kog bas izlazi kao pobednik: svi ucutkavaju mornara i traže da
bas nastavi neku pricu koju je ranije bio zapoceo. I on nastavlja da prica nešto uzbudljivo i
nejasno o nekoj ženi izuzetne lepote, rodom iz Gruzije, koja je ovde u Stambolu cuda pocinila
i mlada umrla.
- To je takav soj ljudi. Njena baba je bila lepotica na glasu. Ceo Tiflis je poludeo za
njom. Jeste. Sklonili su je kod roaka u jedan zaselak, podalje od Tiflisa. I po njoj se taj
zaselak i danas zove "Sedam nosila", a pre toga se zvao drukcije, ne znam kako. Jer zbog nje i
njene lepote palo je za pola sata sedam mrtvih glava oko njene kuce. Pobili se prosci i
otmicari. Tri se porodice u crno zavile. A ona umrla od žalosti. Nije venula polako, nego kao
mrazom pokošena. Prekonoc. Ali ni umiruci nije htela da kaže koga je ona volela, ni da li je
taj doticni jedan od onih poginulih ili je meu živima. Eto, od te svoje babe nasledila je
lepotu, stas, oci...
- Jeste - kaže neko iz kruga - to se zna da Gruzijanke imaju divne oci.
- Šta se zna? Otkud se zna? Šta znaš ti, slepac, o tim poslovima?
- Što da ne zna? Kao da si ti sam na svetu! - bune se neki glasovi.
- Ne prekidajte coveka, nek prica! - traže drugi.
- Pricaj ti, adešu, i ne osvrci se na kojekoga.
Krupni covek, krupna glasa, sa gnevnim pokretom ruke i sa grimasom gnušanja na licu,
odbija.
- Mrzi me, more, da govorim. Šta vredi pricati ovome slepom kucetu?
Ali svi navaljuju i na kraju ga, kao uvek, nekako umiruju, tako da nastavlja pricu o ženi
iz Gruzije i njenim ocima, još uvek kivan.
- I kad mi ko ovako kaže "Imala je divne oci", meni se lepo smrkne. Kakve oci, corav ti
hodio! Kad pogledaš ta dva oka, ti i ne pomišljaš na ova dva vidjela što svaki od nas nosi u
glavi, nego na dva nebeska polja od sunca i meseca senovita. Kakvih zvezda i oblaka, kakvih
cuda ima na ta dva polja! Jadan adešu! Gledaš, i kameniš se i topiš se. Nema te! Zar to samo
,,dva oka"?! I ona, dabogme, gledaju, ali to je najmanje, to im je poslednje. Oci! Šta je ovo
malo ociju u glavi što nosimo i što nam pokazuju da potrefimo u vrata i da ne pronesemo
kašiku mimo usta? A šta su ona dva cuda nebeska? Tu poreenja nema. To se jednom desilo
na ovoj zemlji: jednom pa nikad više. I bolje je. Manje muke i žalosti. Takve oci ne bi trebalo
da umiru kao i ostale, ili ne bi trebalo da se raaju na ovaj svet.
Covek odjednom zacutao. Izdao ga glas. Iz kruga nije bilo reci ni primedbi. To je trajalo
trenutak. A onda je opet nastala neka prepirka i smeh i zbrkan žamor izukrštanih glasova i
socnih psovki.
Prateci malo poizdalje razgovor u krugu, fra Petar je osecao nekog iza sebe.
Kad se okrenuo da pode, pred njim je stajao Haim.
Na svojim šetnjama po avliji on tako redovno nabasa na Haima koji, gonjen nemirom i
sav ustreptao, neprestano menja mesto. Gde god doe sa svojim zavežljajem stvari njegova
sumnja u sve i svakog vec ga ceka tu. On odmah preduzima svoje "mere predostrožnosti". A
posle dan-dva napušta to mesto i traži novi i sigurniji ležaj. Pri susretima sa fra-Petrom nekad
proe kao da ga ne poznaje, nekad ga samo pozdravi lakim pokretom glave, znacajno trepcuci
ocima, a nekad prie i razgovara slobodno, dok se opet neceg ne priseti i ne krene dalje.
Tako je i sad sam stao pored fra-Petra i sam poceo razgovor o coveku sa promuklim
basom. I tu je vec sve znao:
To je covek niskog porekla koji je svojom velikom snagom i svojom umešnošcu dospeo
u društvo gospode. Nekoliko godina bio je prvak u rvanju, poznat u celoj Turskoj. Bio je vojni
nabavljac, vlasnik kafana, pa posrednik u svakojakim poslovima. Veliku je paru taj preko
ruke preturio. Inace, kockar i pijanac i narocito ženskar. Tako je uhvatio neku bolest. Nikad
nije bio cistih ruku ni razlikovao svoje od tueg, ali nekako mu je prolazilo olako dok je bio u
snazi i pameti. Ima dve-tri godine da je stao da pada sve niže i niže, poceo da gubi svaki
racun. Žene mu ispile mozak i oronuo snagom. Najposle ga njegovo nekadašnje društvo
pustilo niz vodu. Pomešao se sa najnižim kriminalcima. Tako kao višestruki bankrot i
varalica, i dospeo ovamo. Tek je drugi mesec da je tu, pod istragom, a lepo se vidi kako iz
dana u dan sve više opada i kako mu ono malo pameti lapi. Više ne razlikuje ono što jeste i
što može biti od onog što ne biva. I samo o ženama govori. To je bolest. On, ocigledno, ne bi
mogao ni zamisliti da može negde biti ženske ljubavi, ljubavne strasti ili samo pomisli, a da
on ne ucestvuje i njima. I topi se i nestaje kao parce šecera u vodi. Od nekadašnjeg siledžije i
rasipnika nije ostalo gotovo ništa do ovo prazno prepiranje sa dokonjacima i stalna potreba za
govorom i pricanjem. U poslednje vreme sve je osetljiviji, nekako se istanjio i profinio.
Pricanje mu je sve življe i bogatije. Njegova nekad cuvena glasina sad je promukla, stalno
uzbuena i tronuta, na mestima sa suznim, grcevitim prekidima koje on uzalud zataškava i
maskira svojim izdiranjem na one koji ga okružuju.
- Taj ne može više da ne govori. Popustili obruci i vidite da curi na sve strane. Gotov je!
Sigurnim, povišenim glasom, gotovo veselo, pricao je Haim i dalje o svemu i svacemu.
Ali onda se odjednom trgnuo, pogledao kao probuen oko sebe, trepnuo sa oba oka, dajuci
tako sabesedniku tajanstven i nerazumljiv znak i bez pozdrava otišao dalje sporim korakom,
oborene glave, kao covek koji traži što nije izgubio.
A fra Petar produžuje svoju šetnju niz Avliju, do nekog drugog kruga, pitajuci se ima li
igde razumna coveka i razgovora, i tražeci, kao lek što se traži, malo zaborava i razonode.
Receno je napred, i istina je, da se život u Avliji stvarno ne menja nikad. Ali menja se
vreme i s vremenom slika života pred svakim od nas. Pocinje da se smrkava ranije. Javlja se
strepnja od pomisli na jesen i zimu, na duge noci ili kišovite, hladne dane. I život je pred fraPetrom
uvek isti, ali kao neki uzan i sve slabije osvetljen hodnik koji se primetno ne menja,
ali za koji se zna da sa svakim danom biva za prst-dva uži. Od toga nailaze na apsenika kratke
ali neodoljive panike pod kojima klone i najtvri, bar za koji trenutak.
O tim danima fra Petar je pricao dugo. Podižuci se s vremena na vreme i nameštajuci se
na jastuku, zagledan u snežnu daljinu i prateci secanje u stopu, govorio je sniženim a jasnim
glasom:
"Vidim, oduljilo se ovo moje tamnovanje na pravdi boga. Dok sam ono deverao s
jadnim Camilom i brinuo zbog njega, nekako sam manje mislio na sebe i svoju nevolju. A sad
ne mogu da se odbranim od toga. Opominjem sam sebe na strpljenje, ali strpljenje me izdaje.
Duga noc, još duži dan, a teška misao. Najgore mi je što znam da sam nevin, a niti me ispituju
niti mi ko spolja šta javlja. Kad to pomislim, udari mi krv u glavu pa obnevidim i doe mi da
vicem na sav glas. Ali se stišavam, trpim i jedem se u sebi, i samo se pitam šta li me još ceka.
Svašta mi iskace pred oci, samo izlaza ne vidim. Nigdje covjeka da porazgovaram s njim, a
ubi me nerad i besposlica. Raspitivao sam se ima li kakva posla za mene, da se popravi
kahveni mlin, da se kuriše neki sahat. Šta bilo. Jer, od tog sam esnafa. Ali me cuvar gleda i
rijeci ne govori. Molim ga da pita starješinu. Sutradan on mi kaže: ,,Sjedi s mirom i ne
pominji to više!" I okrenu mi lea. Htio sam da se pravdam, ali on se obazrije i odmjeri me
ružno.
- Ono biva da neki nabavi krišom turpiju ili dlijeto, kako bi lakše odavde izišao, ali da ih
mi sami nekom dajemo, to ne biva. Nisi to dobro smislio.
I rekavši to, pljunuo je i otišao. Ostao sam kao poliven. Htio sam da vicem za njim, da
sam nevin i da ni pomišljao nisam na bježanje. Suze su mi navrle od neke sramote. Sam ne
znam zašto. Ali kad sam malo razmislio, vidio sam da covjek govori pravo. I krivo mi je bilo
više na sebe nego na njega. Gdje mi bi pamet? Kad ljudi dopadnu ovog cega sam ja dopao,
onda im niko ne može vjerovati. A ja zaboravio gdje sam!
I tako opet, dokon i brižan, cekaj da proe dan i doe noc koja prolazi još sporije.
Jednog dana pustiše i onu dvojicu trgovaca iz Bugarske i umjesto u progonstvo oni
krenuše svojim kucama. Po obicaju i radi sevapa pokloniše mi asuru na kojoj su ležali. Uzmi,
kaže jedan, pa i tebe sunce da ogrije! A sve šapuce i zakrece glavu u stranu. Otišli su k'o dvije
sjenke. Nisu smjeli ni da se raduju. Bez njih mi još teže. A kraj sve svoje brige jednako
mislim i na Camila i njegovo pricanje i zlu sudbinu. Pocinje da mi se privia.
Poranim ja tako, u samu zoru, i jedva cekam da se vrata otvore. Izaem iz onog smrada i
one tjeskobe, umijem se na cesmi, pa sjednem i uživam, dok još nije povrvio onaj narod iz
svojih celija. A kakvo je svitanje u Stambolu! Kazati se ne može. To nit' sam prije toga vidio
nit' cu ikad više vidjeti. (Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu!) Nebo porumeni pa
sie na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i apsenika.
Sjedim tako i uživam i pušim, ako se nae, a od duhana sve mi se glava zanosi. Dim oko
mene, a uza me se kao privije Džem-Camil, neispavan, blijed, suznih ociju. I ja razgovaram s
njim srdacno i prosto, kako nikad nisam mogao ni umio dok je bio tu i dok smo se viali,
onako kako bih razgovarao sa nekim mlaim od fratara iz mog manastira, kad ga napadne
taedium vitae. Uhvatim ga za ramena i prodrmam.
- Uranio, zoru prevario! Svanulo, Camil efendija. Hej!
A on odmahuje glavom.
- Za mene je — kaže — a ponoc a zora, sve isto. Nema svanuca.
- Ama kako nema, bolan brajko? Ne huli i ne govori budalaštine. Dok god ima mraka,
bice i svanuca. Vidiš li ti ovu ljepotu u boga?
- Ne vidim - kaže on oborene glave a glas mu se lomi.
A meni ga doe žao pa ne znam što bih ucinio da mu pomognem. Oko nas sva Prokleta
avlija sjajem prelivena.
- Ajde, jadan, ne govori što ne treba i ne griješi duše. Dace bog, ozdraviceš ti od te tvoje
bolesti i još se u zdravlju i na slobodi svakog dobra i svake ljepote nagledati.
A on samo obara glavu.
- Ne mogu ja - kaže - dobri covjece, ozdraviti, jer ja nisam bolestan, nego sam ovakav, a
od sebe se ne može ozdraviti.
I sve tako govori koješta, zamršeno i nejasno, ali tužno; najtvreg covjeka da rasplace.
Tješim ga uzalud. Korim ga ocinski što ne vidi ono što je oko njega, a vidi ono cega nema. A
pravo govoreci, nekako se i meni smraci jasno jutro. Pa opet okrecem na šalu. Vadim duhan.
- Ajde da zapalimo po jednu i da tresnemo rom o zemlju, majka mu stara! Hocemo li?
- Hocemo - kaže on, više zbog mene - hocemo!
I uzme da puši, ali ko zna gdje je njegova misao. A puši kao mrtvim ustima i gleda me
kroz suze, nesretni Džem. Cigara mu se gasi.
Neko negdje vikne (to se dvojica pobila) i trgne me. Prenem se, a ono nikog pored mene
nema. Moja se cigara ugasila, a ruka mi još ispružena. Pa to sam ja sam sa sobom razgovarao!
Uplašim se od ludila kao od zarazne bolesti i od pomisli da ovdje i najzdravijem covjeku
pocinje s vremena da se muti i privida.
I stanem da se otimam. Branim se u sebi, naprežem se da se sjetim ko sam i šta sam,
odakle sam i kako sam ovamo došao. Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i
drugacijeg svijeta, da ovo nije sve, i nije zauvijek. I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem
kod te misli. A osjecam kako Avlija kao vodeni vrtlog vuce covjeka na neko tamno dno."
Nije lako ni najtvrem coveku provoditi dan i cekati sumrak sa takvim mislima; a dan
ne donosi ni promene ni nade. Jedino Haim ako prie. On prie svakog dana, ali sa njim ne
može biti pravog razgovora. On, siromah, sve dublje tone u svoja mracna pricanja i uobražene
strahove. Uzalud ga fra Petar svaki put pita da li je šta cuo o Camilu. Ništa ne zna, i više ga to
ne zanima. On kao da se i ne seca mladica iz Smirne. U njemu sve vri od drugih, novih
strahota i optužba koje prica isto onako žustro i sa pojedinostima, kao da je sve gledao i
preživeo, pa ih isto tako brzo zaboravlja. Izgleda da vaskoliki svet nema za njega dovoljno
crnih vesti i nepravdi i stradanja. Sve ih on brzo u sebi preradi, isprica, i zaboravi.
Prie Haim, posle citavog rituala od nekih "mera", sedne pored "jedinog coveka kome
se ovde može verovati", a fra Petar se usiljava da bude veseo, tapše ga po ramenu.
- Šta je, Hajmo, razbibrigo moja, šta ima novo?
Ali Haim ga gleda ukocenim pogledom svojih po položaju nejednakih zenica, i kao da
nije ni cuo njegove reci, kaže tmulim glasom:
- Slušajte, ja ne znam da li ste vi mislili o tom, ali meni se u poslednje vreme sve cešce
navraca misao: da ovde i nema zdrava coveka pri cistoj pameti.
Verujte! Sve sam bolesnik i luak, i stražari i apsenici i špijuni (a gotovo svi su
špijuni!), da i ne govorim o najvecem luaku, Karaozu. U svakoj drugoj zemlji na svetu on
bi bio odavno u ludnici. Ukratko, sve ludo, osim vas i mene.
Glas mu je drhtao. To prisili fra-Petra da podigne oci i da ga bolje pogleda.
Haim je bio još mršaviji, uvek jednako neobrijan, sa crvenim i suznim ocima, kao da je
dugo sedeo kraj nekog dimljiva ognjišta. Glava mu je lako podrhtavala, a glas je bio siktav i
prigušen.
- Sve sam luak, casti mi!
Fra Petar oseti nelagodnost, i laku jezu uz potiljak. Ucini mu se, za trenutak, da Prokleta
avlija zaista nema izlaza.
A desilo se da je tog dana dobio prvu i radosnu vest spolja.
Šeta, kao svakog jutra, po avliji. Dva mlada apsenika, decaci gotovo, jure jedan drugog
u trku, praveci krugove oko fra-Petra i zaklanjajuci se za njega. Bilo mu je nezgodno, a
krugovi su se sve više sužavali. I pre nego je uspeo da se skloni od obesnih mladica, jedan od
njih se, onako u trku, priljubi sasvim uz njega, kao uz živ zaklon, i fra Petar oseti kako mu
tutnu u ruke neku savijenu hartiju. Mladici produžiše svoju trku dalje od njega, a on se,
zbunjen i uplašen, povuce u dno avlije. Na hartiji je pisalo turski, nepoznatom rukom: "Perkan
ce biti pušten na slobodu za dan-dva."
Nemirno je proveo taj dan i noc za njim. Po svemu je bilo jasno da je samo fra Tadija
mogao biti taj koji je poslao ovu vest.
A sutradan je zaista došao cuvar i rekao mu da skupi svoje stvari i da se spremi za
putovanje. Predvece je izveden i otpremljen - u progonstvo u Akru. Sve i da nije bio siguran
da ceduljica potice od fra-Tadije, sad bi se uverio, jer taj nikad ništa u životu nije tacno
predvideo.
Te noci je fra Petar sa azijske obale, gde je trebalo da se prognanici iskupe pre polaska,
video prvi i poslednji put Carigrad u svoj njegovoj sili i lepoti. -Vazduh je bio mlak i
sladunjav. Covek se osecao zbunjen i izgubljen meu dve desetine saputnika. Noc bez zvezda
i meseca. A pred njima se celom jednom stranom mracnog vidokruga dizao vecernji Stambol,
nalik na vatromet koji se zastao u poletu. Bio je ramazan i na munarama svih džamija goreli
su kandilji trepcuci kao pravilna sazvežda iznad bezbrojnih gradskih svetlosti. Vecina
osuenika je sedela oborene glave. Neki su vec ležali. Fra Petar je jedno vreme gledao to što
je danju Stambol, a što se sada mocno i izazovno propinje kao iskricav talas put nevidljivog
neba, u beskrajnu noc. (Koliko je trebalo da se užegu tolika svetla? Ko ce ih ikad moci
pogasiti?) Izgledalo mu je da tu nema nigde mesta za Prokletu avliju, a ipak ona je tamo
negde, na jednoj od onih malih tamnih površina, medu gusto razasutim svetiljkama. Zamoren,
on se najposle okrenuo na drugu stranu, ka mracnom, nemom istoku, ali i tu kao tamo na
osvetljenom vidiku bila je misao o Prokletoj avliji. Ona je pošla sa njim na put i pratice ga na
javi i snu, do Akre, za vreme boravka u Akri, i posle toga.
- I u Akri sam svašta video i doživeo. Nešto sam ti i pricao, a imalo bi da se prica još.
Tu sam dosta prognanih ljudi sreo, svake vjere i svakog naroda, i krivaca i, još više, nevinih.
Mnogi su od njih proveli po nekoliko mjeseci u Prokletoj avliji i poznavali Karaoza. A jedan
mlad covjek iz Libana uhvatio mu je i hod i glas, pa bismo se iskidali od smijeha kad bi ispred
nas šetao i vikao: "Šta kažeš, ni kriv ni dužan nisi? E, to je dobro, baš takav nam jedan treba!"
To je bio debeljušan covjek, širi nego duži, velike obrijane glave sa naocarima od
debelog stakla, i sav nekako od šale i smijeha. Bio je kršcanin. A kad smo se malo bolje
upoznali, i ja mu se rekao ko sam i odakle sam, uvidio sam da je mnogo pametniji i opasniji
nego što se pokazuje. Politicar neki, izgleda. Šali se, šali, pa istom sjedne do mene i kaže kroz
smijeh: "Ah, dobar je, dobar Karaoz." Ja se cudim: "Kako dobar, jadna mu dobrota!" "Ne,
ne, to je pravi covjek na pravom mjestu u današnje vrijeme" odgovara on. I onda mi kaže
sasvim drugim glasom, na uho: "Ako hoceš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i
kakva im je buducnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima cestitih i nevinih ljudi
po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To ce ti najbolje kazati." - Sve mi
to govori kao uzgred, pa se odmah diže i s rukama u džepovima šeta i vice kao Karaoz i sve
nas nagoni na smijeh. A u toj šali i smijehu ja sam uvijek mislio na Camila i teško mi je bilo
što nemam s kim da razgovaram o njemu. Jer nikad mi, cini mi se, živa covjeka nije bilo tako
žao.
Osam meseci je ostao fra Petar u Akri. I tek tada je na zauzimanje svojih fratara i nekih
uglednih Turaka pušten i vratio se u Bosnu, u isto doba godine u koje je i krenuo iz nje godinu
dana ranije, zajedno sa fra-Tadijom Ostojicem koji je za sve to vreme ostao u Carigradu i
radio na sve strane da ga oslobodi.
I tu je kraj. Nema više niceg. Samo grob meu nevidljivim fratarskim grobovima,
izgubljen poput pahuljice u visokom snegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu
pustinju bez imena i znaka. Nema više ni price ni pricanja. Kao da nema ni sveta zbog kog
vredi gledati, hodati i disati. Nema Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladica iz Smirne
koji je jednom umro još pre smrti, onda kad je pomislio da je, da bi mogao biti, nesrecni
sultanov brat Džem. Ni jadnog Haima. Ni crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih
uvek prate. Niceg nema. Samo sneg i prosta cinjenica da se umire i odlazi pod zemlju.
Tako izgleda mladicu pored prozora, kog su za trenutak zanela secanja na pricu i osenila
misao o smrti. Ali samo za trenutak. Najpre slabo pa onda življe, kao u sporom buenju, do
svesti mu sve jace dopiru glasovi iz susedne sobe, nejednak zvuk metalnih predmeta što tupo
padaju na gomilu i tvrdi glas fra-Mije Josica, koji diktira popis alata, zaostalog iza pokojnog
Fra-Petra.
- Dalje! Piši: jedna testera od celika, mala njemacka. Jedna!


Kraj


“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”
Nazad na vrh Ići dole
 

Ivo Andric - Prokleta avlija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

 Similar topics

-
» IVO ANDRIĆ " PROKLETA AVLIJA "
» Ivo Andric
» Ivo Andric
» Ivo Andrić, pesme
» Ivo Andrić misli, izreke, poslovice, mudrosti:

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Svet književnosti :: Forumska biblioteka :: Klasična književnost-